Nepokretnost, provincijalni duh, palanačka samodovoljnost jesu najveći neprijatelji civilizacijskog napretka, kulture, umetnosti. Srpsko narodno pozorište, od osnivanja 1861. godine, svojim repertoarskim opredeljenjem, angažovanjem umetnika iz inostranstva, međunarodnom saradnjom, uporno dokazuje svoju evrocentričnost, svoju opredeljenost i istrajnost za stvaranjem pozorišnog jezika koji ćemo, jednog dana, svi u Evropi razumeti.
Naše pozorište je samo u ovoj godini pružilo najmanje tri validna dokaza da je njegova misija nesumnjiva. U junu, na sednici u Vizbadenu “najstariji teatar u Srba” postao je član Evropske teatarske konvencije. Tokom ove godine, uz sadejstvo kolega iz Egera (Mađarska), Sent Đerđa (Rumunija), Šćećina (Poljska) i Nanta (Francuska), intenzivno pripremamo osnivanje nove pozorišne asocijacije – Tetar bez granica (Theater Whitout Frontiers), čiji je cilj oblikovanje tematskog festivala koji bi u trogodišnjem periodu bio prezentovan u svih šest gradova koje obuhvata ova asocijacija.
Najznačajnijom karakteristikom ovog festivala smatramo tendenciju da se pronađe zajednička tematska nit, problem koji bi pozorišno bio zahvaćen, koji bi uistinu podjednako zanimao publiku u svih šest pozorišta zemalja osnivača. Time bi bio pokazan zajednički imenitelj naših problema, zajednička poetička nit naše pozorišne stvarnosti. Vredna posebnost ove asocijacije u osnivanju jeste insistiranje na približavanju standarda pozorišne produkcije (tehnologija, organizacije putovanja, opsluživanja predstava, itd).

Sve nas više i češće traže
Na delu je, međutim, i velika protivrečnost – moguća, naravno, samo na Balkanu – na kojem egzistira Srpsko narodno pozorište: što se više Evropa ujedinjuje, što prostor koji smo zvali inostanstvo za druge narode postaje manji, nama prostranstva inostranstva postaju šira!
Tako smo, suludim događajima devedesetih gurnuti, dospeli u situaciju da razlikujemo dva inostranstva, da imamo dva međunarodna plana, koje čak i u finansijskom pogledu (kada s obraćamo finansijerima) razdvajamo: to je istinski beli svet – Evropa u najopštijem značenju reči i tzv. “naše” inostranstvo – zemlje bivše Jugoslavije. Zlobnici mogu sada tome pridodati i Crnu Goru, zemlju jezika i običaja koji se samo u nijansama razlikuju od naših. O doživljaju, recepciji naših predstava u ova dva-tri inostranstva, nešto kasnije. Valja nam, kad je u pitanju nastup na međunarodnoj sceni, istaći nekoliko zapažanja do kojih smo došli u praksi. Nije isti prijem pozorišnih dela u zemljama bivše Jugoslavije i zemljama koje pripadaju porodici slovenskih jezika, kao što nije isti prijem predstava srpskih klasika na kojima su odnegovane brojne generacije u zemljama bivše Jugoslavije.
Najveći izraz naše čežnje, možda utopijske, za razgovetnošću svih ljudi sveta, bez imalo patetike, jeste bilingvalna koprodukcija predstave Troil i Kresida u režiji Lorans Kalam čija je pretpremijera i premijera, a potom i dvanaest repriza izvedeno u Teatru La Karuž u Ženevi premijerna, a potom šest večeri pred prepunom dvoranom SNP-a u Novom Sadu. Ovaj zajednički posao našeg pozorišta, švajcaske teatarske Kompanije 03 i Teatra La Karuž u kojem se potpuno ravnopravno čuju francuski i srpski jezik, ima snagu velikog simbola, amblematski značaj za naše pozorište.
Svakako da bilingvalnost, multilingvalnost nije nešto najnovije u pozorišnom izrazu. Ali u našem slučaju to nije samo deo rediteljskog postupka u kome, posve motivisano dve sukobljene strane Trojanci i Grci govore svojim jezicima, a povremeno se čuju i s mukom svladane govorne fraze jezika kojim govori neprijatelj. Upravo taj napor, ta muka s rečima, težnja da se pronađe reč, da se postigne sporazum, konvencija, jeste središte naše današnje priče, i priče viševekovne. Da je čovek rečju, sporazumom, konvencijom zamenio neke svoje grube pokrete, ne bi se uzaludno prolivala krv, “taj zaista osoben sok”, dragocen. Značaj pozorišnog projekta Troil i Kresida, prevazilazi dimenzije sveta pozornice – on se plemenito meša s poslovima svakidašnjeg sveta, s antropologijom kulture bolje reći, jer na pozornicu izvodimo glumačku trupu iz Švajcarske u kojoj se ratom vekovima nije ništa rešavalo i glumačku trupu iz zemlje Srbije, koja hudom sudbinom, da parafrazimo srpskog dramskog klasika Dušana Kovačevića, ima pet godišnjih doba: proleće, zimu, leto, jesen i rat. Ta dva sveta predstave Troil i Kresida, Zapad i Istok, u začuđujućem, ali dopustivom rediteljskom eklekticizmu Lorans Kalam gde su se pomešala i uskomešala vremena, stilovi, nema snažnije misli od one kojom se sugeriše – moć jezika, razgovora, moć komunikacije.
Valja ovde istaći, svakako, i uticaj multietničke prirode Vojvodine na ostvarivanje međunarodne saradnje. Zahvaljujući bogatstvu , a naša različitost jeste stvarno ogromno bogatstvo, Srpsko narodno pozorište je svoje partnere u saradnji pronalazilo ponajpre u zemljama gde žive sunarodnici stanovnika Vojvodine, u njihovim dedovinama – Mađarskoj, Slovačkoj, Ukrajini, Rumuniji, Nemačkoj, Austriji, Poljskoj... To je tako prirodno, tako očekivano i najcelishodnije. Moramo ovde da istaknemo dugogodišnju saradnju s pozorištem “Jozefa Gregora Tajehovskog” iz malog grada Zvolena u Slovačkoj zahvaljujući kojem se veze s pozorištima u ovoj zemlji jačaju i proširuju na druge pozorišne centre, a nastale su upravo zahvaljujući kontaktima s umetnicima vojvođanskog slovačkog pozorišta. Od 17. do 20. juna u ovom gradu će biti prezentovani Dani SNP-a u Slovačkoj u okviru međunarodnog pozorišnog festivala Zamocke divadelne hry zvolenske koji se održava u nadstvarnom ambijentu srednjovekovnog zamka.
Srpsko narodno pozorište realizuje svoju međunarodnu saradnju na tri plana: operskom, dramskom i baletskom. Opera je u prošloj godini ostvarila dva velika programa: gostovanje s predstavom Verdijevog Rigoleta u Fancuskoj, u Kanu (zakazano ponovno gostovanje u martu 2008. s predstavom Travijata) i gostovanje s predstavom Franka Alfana Vaskrsenje na velikom međunarodnom festivalu u Miškolcu, u Mađarskoj. Osim toga, u Operi Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu veoma učestalo gostuju operski umetnici iz inostranstva, a takođe i solisti-članovi Opere SNP-a ostvaruju individualna gostovanja u operskim kućama u Evropi.
Balet Srpskog narodnog pozorišta – Forum za novi ples drugi put uzastopno je učestvovao na festivalu “MOT – Mlad otvoren teatar” u Skoplju. Pre dve godine s produkcijom Fragmenti i Spoljašnji i unutrašnji krugovi, a prošle godine s predstavom Jezik zidova koju je na BITEF-u 2006. publika proglasila najboljom. Na prestižnom festivalu Ohridsko leto SNP je takođe učestvovalo pre dve godine s predstavom Grk Zorba.

Čežnja za Evropom
Takođe, ovde je važno da se pomene da u Srpskom narodnom pozorištu dugi niz godina, a možda i ceo vek, traje praksa, da kao gosti rade reditelji iz insotranstva (Jirži Jarocki, Kažimjež Dejmek, Laslo Babarci, Tomi Janežič), scenografi (Kriška, Oto Šujan, Juraj Fabri), dirigenti (Jon Janku, Lus Salemno), koreografi (Jens van Dal, Gaj Vajzman, Roni Haver, Ištvan Hercog, Staša Zurovac), baletski igrači, operski solisti, glumci... I to je deo međunarodne saradnje, svakako, prožimanje različitih kultura i njihov doticaj.
Ukazuje se da se međunarodni kontakti uspostavljaju na dva načina. Jedan je neintecionalni – festivalski, dakle, po pozivu selektora, a drugi intencionalni – podstaknut iznutra, bilo da ideja o saradnji potiče iz Srpskog narodnog pozorišta, ili od partnera iz inostranstva. Prvi oblik znači potvrdu ovde stečenih pozorišnih vrednosti koje su merljive opštim evropskim pozorišnim merilima, drugi je reprezentativni, ima karakter “predstavljanja” određene pozorišne kulture. Prvi je po učestalosti nepredvidiv, drugi utemeljen u ugovorima, dakle planiran. Rečju, oba vrste međunarodnih kontakata su dragocene i najbolje u svom prožimanju.
Danas, kada nas udružuju, podstiču najvažnija bolna pitanja novopridruženih zemalja Evropskoj uniji i njihovo nesnalaženje u novonastalim okolnostima ili pitanja naša, nas koji još uvek čežnjivo, kao tipska junakinja jednog komada oca naše komediografije, gledamo prema Evropi – mi, bolno je to priznati, nemamo mogućnost da uvek na pravi način artikulišemo tu potrebu za drugačijim pozorišnim pogledom na svet...Rečju, danas kada nam je kontakt, pokretljivost, potreba za prezentacijom pozorišne kulture Vojvodine neophodna potreba ona se ipak ostvaruje u skromnom obimu. Sve je više poziva za zajedničke pozorišne poslove iz zemalja bivše Jugoslavije, pa potom iz Rumunije, Mađarske, Slovačke, Poljske, Nemačke, Austrije, Francuske, Grčke, Bugarske, Kipra, itd. Mnogo je više inicijativa za koprodukcije, gostovanja, razmenu umetnika nego što je mogućnosti za njihovo ostvarivanje. Novac, dakle, diktira sve, pa tako i naše želje za putovanjem.