Prolog
Pojam, ali još više figura (ethos) „aveti“ stoje u počecima, u korenima evropske drame: Orestov san sa Agamemnonovom prikazom, a potom – Erinije, smrtne pratilje i obeleživači stare sudbine i novog prestupa. Avetinjsko je usud, na granici sna i budnog stanja. Vekovi menjaju lica, ali ne i ritam, energiju: utvara posećuje Hamleta u elsinorskom košmaru, Don Žuan priziva avet u vidu kamenog Komandorovog kipa; da ne govorim o kobnoj prikazi Makbetove s(a)vesti.
A Ibzen?
To (Kotovo) „jedinstvo otrova“ u Sofoklovim Trahinjankama, koje kao u ogledalu varira „lepa bolest“ Rasinove Fedre, kako se to, najednom, izokreće u nejedinstvo bolesti kod Ibzena? Ako su u njegovom komadu (komadima!) život i java – bolest, šta su onda „aveti“? Duhovi, utvare, prikazanja?

Prizor/vek na izdisaju (ili zora?)
„Jedna avet (Die Gespenst) kruži Evropom...“ Je li ova lozinka prethodila Ibzenu, ili je iz njegovog opusa proizišla? Danas, kada su revolucije – kao manifestacija ideje o napretku – minule, mi (opet) zaboravljamo: sve se može ponovo dogoditi, sve je ciklično – čak i mit o napretku. A pogotovo, otrov, bolest, jednom rečju – nasleđe. Ili je uvek (bila) reč o istoj stvari? No, ako su površine Priča iste, tokovi u dubinama se uvek menjaju. Na sceni, i s one strane rampe. Utvara, sablast, duh – eto ritma pomeranja Priče.

U traganju za (izgubljenim) uzorom – žanr scene
Rejmond Vilijems, tako, izgovara dve, za mene bolno tačne opaske. Prvo, da se ovde, u Avetima, “priroda patnje uporno istražuje kao životno pitanje”; a potom, da se ovde (postojeća) forma komada “ne može održati”. Pogotovo danas: tragični ritam je zgasnuo, sve se rasulo U HILJADE MALIH, USITNjENIH RITMOVA!
Šta bi za nas, uopšte, bila “forma” Aveti? Pogotovo kada je reč o formi suštine. Dakle, o žanru. Koji je, uvek, avetinjski stvaran dok uspostavlja scensku iluziju. Estragonovu, Maraovu, jadnog para Hamletovih pratilaca kod Stoparda.

Svetlost, moj usud
Manders, Osvald, Engstrand, Regina, gospođa Alving: žanrovi/figure. Svaka od njih, u drukčijem ključu bezumlja, osobeni hamartinoos. Henri Džejms, povodom Ibzenovog remek dela govori o ovim likovima kao o nekima „od onih chassez-croissez lampi upaljenih u bezukusnim salonima”. Likovi kao prozirni, usplamteli velovi glumljenog zdravlja – ispražnjene spodobe što teturaju pejzažem glečerske samoće; plamenovi u veselom paklu Sirotišta/Bordela. Zašto menjati Priču – duh sećanja, sablast gubitka? Zato što, iako je sudbina uvek ista, prestup je, iznova i opet, nov i drukčiji. Tako kaže sećanje na budućnost. Kojeg smo i mi deo, čak i dok pričamo/pri-kazujemo.