Пролог
Појам, али још више фигура (етхос) „авети“ стоје у почецима, у коренима европске драме: Орестов сан са Агамемноновом приказом, а потом – Ериније, смртне пратиље и обележивачи старе судбине и новог преступа. Аветињско је усуд, на граници сна и будног стања. Векови мењају лица, али не и ритам, енергију: утвара посећује Хамлета у елсинорском кошмару, Дон Жуан призива авет у виду каменог Командоровог кипа; да не говорим о кобној прикази Макбетове с(а)вести.
А Ибзен?
То (Котово) „јединство отрова“ у Софокловим Трахињанкама, које као у огледалу варира „лепа болест“ Расинове Федре, како се то, наједном, изокреће у нејединство болести код Ибзена? Ако су у његовом комаду (комадима!) живот и јава – болест, шта су онда „авети“? Духови, утваре, приказања?

Призор/век на издисају (или зора?)
„Једна авет (Die Gespenst) кружи Европом...“ Је ли ова лозинка претходила Ибзену, или је из његовог опуса произишла? Данас, када су револуције – као манифестација идеје о напретку – минуле, ми (опет) заборављамо: све се може поново догодити, све је циклично – чак и мит о напретку. А поготово, отров, болест, једном речју – наслеђе. Или је увек (била) реч о истој ствари? Но, ако су површине Прича исте, токови у дубинама се увек мењају. На сцени, и с оне стране рампе. Утвара, сабласт, дух – ето ритма померања Приче.

У трагању за (изгубљеним) узором – жанр сцене
Рејмонд Вилијемс, тако, изговара две, за мене болно тачне опаске. Прво, да се овде, у Аветима, “природа патње упорно истражује као животно питање”; а потом, да се овде (постојећа) форма комада “не може одржати”. Поготово данас: трагични ритам је згаснуо, све се расуло У ХИЉАДЕ МАЛИХ, УСИТЊЕНИХ РИТМОВА!
Шта би за нас, уопште, била “форма” Авети? Поготово када је реч о форми суштине. Дакле, о жанру. Који је, увек, аветињски стваран док успоставља сценску илузију. Естрагонову, Мараову, јадног пара Хамлетових пратилаца код Стопарда.

Светлост, мој усуд
Мандерс, Освалд, Енгстранд, Регина, госпођа Алвинг: жанрови/фигуре. Свака од њих, у друкчијем кључу безумља, особени хамартиноос. Хенри Џејмс, поводом Ибзеновог ремек дела говори о овим ликовима као о некима „од оних chassez-croissez лампи упаљених у безукусним салонима”. Ликови као прозирни, успламтели велови глумљеног здравља – испражњене сподобе што тетурају пејзажем глечерске самоће; пламенови у веселом паклу Сиротишта/Бордела. Зашто мењати Причу – дух сећања, сабласт губитка? Зато што, иако је судбина увек иста, преступ је, изнова и опет, нов и друкчији. Тако каже сећање на будућност. Којег смо и ми део, чак и док причамо/при-казујемо.