“Kapore, izvini ako te ometamo s probom, ali da li bi prišao u mizanscen” – razleže se, preko izmarkirane pustoši scene “Pera Dobrinović” karakteristično umilna opaska reditelja, nalik nečemu između režanja i tepanja. Tek da se “ostali odsutni” kreativno razbude. A par trenutaka kasnije, iz suprotnog ugla, a sličnog tonaliteta: “Dečaci i devojke, ma ne morate vi uopšte naučiti tekst – nisam ni ja naučio da režiram – ali ipak, dajte malo... Poslednje krišom gutane cigarete se gase (osim u slučaju neuviđavnog dramaturga, koji kaplje žar u plastični nosač espresa); zagrevanje može da pređe u prizor.
Dakle, Ja ili neko drugi, četvrta celovečernja drama Maje Pelević koja se postavlja na scenu, ovog puta u Srpskom narodnom pozorištu. Četvoro (ili šestoro – zavisi od promenljivog ugla posmatranja) tzv. “glavnih protagonista”, a pored njih još četrnaestoro glumaca, svaki sa po jednom jezgrovitom, markantnom ulogom u čak tri hora. A (o) čemu sve to?

Tri hora i osamnaestogodišnjakinja
Pre no što bi čovek (ili odsutni novinar) i stigao da odgovori na to pitanje, Marija Medenica, tumač naslovne uloge, uvodi nas u priču svojim prvim monologom – koji je ujedno i završnica (sledujućih zbivanja), prisećanje, rekapitulacija i dilema. Marija, studentkinja završne godine glume – kao kidnapovano dete, tinejdžerka u sužanjstvu i oslobođena osamnaestogodišnjakinja – igra u “tandemu” sa svojim profesorom Borisom (Isakovićem) kao otmičarem. (Njihov scenski prostor je mesto prisilne intime, naopake slobode.) Ali, u ovom času još uvek na proscenijumu, Marija kreće suvereno, “profesorski”, sa samouverenošću uvodnog nastupa Ričarda Trećeg (“Jorkovo je sunce...”), s harizmom samosvesnih heroina šekspirske tragikomedije, ali i s nijansiranom krhkošću postmodernih vunderkinda. Rečju, čarobno: pojedini “horisti” se usredsredili na osluškivanje ovog monologa, te kasne sa sopstvenom reakcijom. Kokan nešto proverava na svom “laptopu”, uz pozitivno gunđanje u smislu “videćemo kad ovo budeš pevala”.
Hor “Medija” (postoje još i Hor komšija, kao i Hor savesnih građana) lavira sve disciplinovanije kroz segmente svoje trač-priče (Majina cinično-razgaljujuća varijanta parole o “Paklu koji predstavljaju drugi”). Era (Milovan Filipović) je najtačniji u govornoj stilizaciji i podjednako “zaboravan” kod ritma pokreta (Igor Pavlović će mu na pauzi već teoretski objasniti šta nedostaje); Moca (Predrag Momčilović) je od početka najslikovitiji s rekvizitom (zli jezici u podeli kažu da je taj stvaralački žar posledica ujeda psa tokom šetnje); Ljubica Rakić pokazuje svoj tonski dijapazon kojeg mnogi nisu bili svesni; Sanja (Ristić-Krajnov) je svoju Plavušu “skinula” već na čitajućim probama, pa sad samo “teše”; Kapor (Milorad) je u toj meri zaglibio u mizanscen Reportera da će svakog trenutka postići “tricu”; Jovana (Balašević) dokazuje što-šta o urođenoj gracioznosti kao “MTV Girl”; druga Jovana (Mišković), Saška Carić, Olivera Stamenković...
“Niko vam nije rekao da sam ja ljubitelj golfa, a ovo je, brate,
ragbi”, koriguje Kokan ono što zove “gomilanjem” Hora, a potom, bez osvrtanja, zaojkavši “Maroo!” traži utehu od scenografa. No, osoba koja se smešta u sedište iza njegovih leđa je kompozitorka Irena (Popović), a pritom mu energičnim pokretom ubaštrava seriju CD-ova u kompjuter. Sledi mentalitetska prepirka...
A ona se pretapa u zbivanje u kući nestale devojčice: Jasna (Đuričić) i Fabri kao Majka i Otac iskusno ulančavaju škrti, rezonantni tok Majinih replika u “psihologiju sa distance”. “Striček”, vapi kafežedni reditelj iz prvog reda prema Fabriju, “uđi mi realno u zamišljena vrata, a ne obrnuto, u mojim predstavama nikada ništa nije realno ni smisleno, to smo se već dogovorili!”.

I rutina može da bude OK
Asistent-reditelja-i-glumica Jelena (Antonijević) koristi jedan od hiljade trenutaka rediteljeve renesansne nepažnje da bi povukla dim iz tridesete cigarete odjutros (u čemu je pisac ovih redova i dramaturg – kad ne čita novine, ne ogovara s autorkom reditelja, i ne prigušuje mobilni – zdušno prati).
Jasna u međuvremenu predlaže da Hor (Komšija) “smanji doživljaj”, s obzirom na to da (stravičnoj) činjenici otmice devojčice treba da bude “kontrirano” ravnodušnije (iako time i stilizovanije – domeće neko od Horista, prerano zašao u drugu horsku funkciju). A Boris i Marija su već u sceni devojčinog neuspelog bekstva, u prizoru izopačene (Njegove) nežnosti i (Njenog) postepenog uvida o nadmoći koju stiče; ali, da li je ona i želi? Boris pažljivo, vešto, ponekad gotovo prećutno daje podršku mlađoj partnerki; no, ovog časa je pronašao i bolje mizanscensko rešenje prizora – unutar kovčega koji simbolizuje sobu-zatvor – te traži podršku od dramaturga u suočavanju s rediteljem (što ovaj, iz urođene profesionalne zlobe, spremno prihvata). Marija, u promeni tonaliteta, sve češće ima “rešenje više”; u ovoj fazi, samo nas njena svežina “drži” u koncentraciji.
Ali, i rutina je dobra – ako se sa Kokanom može doći do rutine. Uostalom, eno ga gde baš sad “drži banku”: “Režija je čisto fizičko maltretiranje drugih ljudi i terorizam, zbog toga se ja time i bavim”, a potom, samo da bi se osmejak na licima umornih članova ekipe pretvorio u kikot, domeće: “Ništa se ne uzbuđujte zbog ovog haosa, sve će ovo na premijeri izgledati radikalno drukčije – najmanje deset posto.” A s tim (uvek iznova) neplaniranim klimaksom se i razilazimo – što, u prevodu znači, nastavljamo, barem nekolicina, sa sedenjem u “Tremi”. Tamo, za stolom, uopšte ne razgovaramo o poslu, to jest pozorištu – samo malo i ponešto o glumi, tekstu, koju opasku o scenografiji i primedbicu o kostimima. Evo, već započinje Kokanov novi slalom: “ Ova predstava će biti po žanru – debakl, a po stilu – katastrofa...”