“Капоре, извини ако те ометамо с пробом, али да ли би пришао у мизансцен” – разлеже се, преко измаркиране пустоши сцене “Пера Добриновић” карактеристично умилна опаска редитеља, налик нечему између режања и тепања. Тек да се “остали одсутни” креативно разбуде. А пар тренутака касније, из супротног угла, а сличног тоналитета: “Дечаци и девојке, ма не морате ви уопште научити текст – нисам ни ја научио да режирам – али ипак, дајте мало... Последње кришом гутане цигарете се гасе (осим у случају неувиђавног драматурга, који капље жар у пластични носач еспреса); загревање може да пређе у призор.
Дакле, Ја или неко други, четврта целовечерња драма Маје Пелевић која се поставља на сцену, овог пута у Српском народном позоришту. Четворо (или шесторо – зависи од променљивог угла посматрања) тзв. “главних протагониста”, а поред њих још четрнаесторо глумаца, сваки са по једном језгровитом, маркантном улогом у чак три хора. А (о) чему све то?

Три хора и осамнаестогодишњакиња
Пре но што би човек (или одсутни новинар) и стигао да одговори на то питање, Марија Меденица, тумач насловне улоге, уводи нас у причу својим првим монологом – који је уједно и завршница (следујућих збивања), присећање, рекапитулација и дилема. Марија, студенткиња завршне године глуме – као киднаповано дете, тинејџерка у сужањству и ослобођена осамнаестогодишњакиња – игра у “тандему” са својим професором Борисом (Исаковићем) као отмичарем. (Њихов сценски простор је место присилне интиме, наопаке слободе.) Али, у овом часу још увек на просценијуму, Марија креће суверено, “професорски”, са самоувереношћу уводног наступа Ричарда Трећег (“Јорково је сунце...”), с харизмом самосвесних хероина шекспирске трагикомедије, али и с нијансираном крхкошћу постмодерних вундеркинда. Речју, чаробно: поједини “хористи” се усредсредили на ослушкивање овог монолога, те касне са сопственом реакцијом. Кокан нешто проверава на свом “лаптопу”, уз позитивно гунђање у смислу “видећемо кад ово будеш певала”.
Хор “Медија” (постоје још и Хор комшија, као и Хор савесних грађана) лавира све дисциплинованије кроз сегменте своје трач-приче (Мајина цинично-разгаљујућа варијанта пароле о “Паклу који представљају други”). Ера (Милован Филиповић) је најтачнији у говорној стилизацији и подједнако “забораван” код ритма покрета (Игор Павловић ће му на паузи већ теоретски објаснити шта недостаје); Моца (Предраг Момчиловић) је од почетка најсликовитији с реквизитом (зли језици у подели кажу да је тај стваралачки жар последица уједа пса током шетње); Љубица Ракић показује свој тонски дијапазон којег многи нису били свесни; Сања (Ристић-Крајнов) је своју Плавушу “скинула” већ на читајућим пробама, па сад само “теше”; Капор (Милорад) је у тој мери заглибио у мизансцен Репортера да ће сваког тренутка постићи “трицу”; Јована (Балашевић) доказује што-шта о урођеној грациозности као “МТВ Гирл”; друга Јована (Мишковић), Сашка Царић, Оливера Стаменковић...
“Нико вам није рекао да сам ја љубитељ голфа, а ово је, брате,
рагби”, коригује Кокан оно што зове “гомилањем” Хора, а потом, без освртања, заојкавши “Мароо!” тражи утеху од сценографа. Но, особа која се смешта у седиште иза његових леђа је композиторка Ирена (Поповић), а притом му енергичним покретом убаштрава серију CD-ова у компјутер. Следи менталитетска препирка...
А она се претапа у збивање у кући нестале девојчице: Јасна (Ђуричић) и Фабри као Мајка и Отац искусно уланчавају шкрти, резонантни ток Мајиних реплика у “психологију са дистанце”. “Стричек”, вапи кафежедни редитељ из првог реда према Фабрију, “уђи ми реално у замишљена врата, а не обрнуто, у мојим представама никада ништа није реално ни смислено, то смо се већ договорили!”.

И рутина може да буде ОК
Асистент-редитеља-и-глумица Јелена (Антонијевић) користи један од хиљаде тренутака редитељеве ренесансне непажње да би повукла дим из тридесете цигарете одјутрос (у чему је писац ових редова и драматург – кад не чита новине, не оговара с ауторком редитеља, и не пригушује мобилни – здушно прати).
Јасна у међувремену предлаже да Хор (Комшија) “смањи доживљај”, с обзиром на то да (стравичној) чињеници отмице девојчице треба да буде “контрирано” равнодушније (иако тиме и стилизованије – домеће неко од Хориста, прерано зашао у другу хорску функцију). А Борис и Марија су већ у сцени девојчиног неуспелог бекства, у призору изопачене (Његове) нежности и (Њеног) постепеног увида о надмоћи коју стиче; али, да ли је она и жели? Борис пажљиво, вешто, понекад готово прећутно даје подршку млађој партнерки; но, овог часа је пронашао и боље мизансценско решење призора – унутар ковчега који симболизује собу-затвор – те тражи подршку од драматурга у суочавању с редитељем (што овај, из урођене професионалне злобе, спремно прихвата). Марија, у промени тоналитета, све чешће има “решење више”; у овој фази, само нас њена свежина “држи” у концентрацији.
Али, и рутина је добра – ако се са Коканом може доћи до рутине. Уосталом, ено га где баш сад “држи банку”: “Режија је чисто физичко малтретирање других људи и тероризам, због тога се ја тиме и бавим”, а потом, само да би се осмејак на лицима уморних чланова екипе претворио у кикот, домеће: “Ништа се не узбуђујте због овог хаоса, све ће ово на премијери изгледати радикално друкчије – најмање десет посто.” А с тим (увек изнова) непланираним климаксом се и разилазимо – што, у преводу значи, настављамо, барем неколицина, са седењем у “Треми”. Тамо, за столом, уопште не разговарамо о послу, то јест позоришту – само мало и понешто о глуми, тексту, коју опаску о сценографији и примедбицу о костимима. Ево, већ започиње Коканов нови слалом: “ Ова представа ће бити по жанру – дебакл, а по стилу – катастрофа...”