Nije bez osnova poređenje koje je neko napravio između komedija Pjera Marivoa i šampanjca. Kao i čuveno penušavo vino, i Marivoov stil je pun mehurića, deluje lagano, prijatno, no tek kasnije se oseti dejstvo. Ekonomični, kitnjasti, sofisticirani dijalog, po kome se Marivo odlikuje, nazvan je, ne bez zlobe, “marivodaž” i nije teško između redova prepoznati i dozu ljubomore na ovog pisca, jer čitajući njegova dela moguće je steći pogrešan utisak da je Marivo pisao lako, pa je često, baš zbog toga, ovaj pisac bio omalovažavan.
Marivo nastavlja liniju u svetskoj pozorišnoj komediji koju je započeo još njen rodonačelnik Aristofan. Sve se zasniva na takozvanoj “veseloj ideji”, odnosno pretpostavkom “šta bi bilo kad bi”, a onda se pisac bavi zamišljenim posledicama realizacije te ideje. Aristofan zamisli, na primer, šta bi bilo kad bi žene, kojima je dozlogrdilo da same obavljaju sve kućne poslove (dok muškarci već godinama ratuju) odlučile da svojim supružnicima uskrate bračne dužnosti ukoliko ne prestanu s ratovanjem.

Bez monopola na nepostojanost
Marivo, u svojoj najpoznatijoj komediji, Igra ljubavi i slučaja, zamisli šta bi bilo kad bi dvoje mladih aristokrata, obećanih jedno drugom, promenilo uloge sa svojim slugama, da bi mogli da ono drugo opserviraju s distance. I u jednoj i u drugoj komediji sitacije onda prirodno teku od ove pretpostavljene prvobitne ideje.
Rasprava je nešto ozbiljnija Marivoova komedija, gde je pretpostavka da je četvoro mladih, dve devojke i dva momka, od rođenja držano izolovano od sveta, da bi se u njihovim interakcijama, kad već dostignu izvesnu zrelost i prvi put se susretnu s drugim osobama, proverilo koji pol je nestalniji u ljubavi i skloniji prevari.
Ako se prenebregne nepobitna neetičnost ovakvog eksperimenta, ostaje igra, utakmica bez pobednika, jer Marivoov neumitni zaključak je da niko nema monopol na nepostojanost, te da su polovi i u tome ravnopravni.
No najvažniji element ove, kao i ostalih Marivoovih komedija i ono što ga čini uspešnim i efektnim piscem, jeste upotreba dramske i poetske ironije. Dramska ironija nastaje kad gledaoci znaju više od likova na sceni. Poetska ironija je vrsta dramske ironije, gde jedni likovi na sceni (a naravno i gledaoci) znaju ono što drugi likovi ne znaju. Iz ovih ironija sledi i svojevrsna dramatičnost Marivoovih pozorišnih dela. On stavlja gledaoca u superiornu poziciju u odnosu na likove i dozvoljava mu da se opusti i prati radnju sa radoznalošću u pogledu ishoda. Ta radoznalost je fokusirana na način raspletanja sitacije, jer konvencija žanra je takva da se unapred zna da će svi mladi parovi na kraju završiti u sretnoj vezi, ali se ne zna na koji način će stići do takvog ishoda, tim pre što su stvari tako zapletene da sretan kraj ne deluje kao realna opcija.

Pobeda pravog pozorišta
Rasprava je opet nešto drugačija i u tom pogledu, jer, opet u jednoj finalnoj dramskoj ironiji, gledaoci su svesni da ovi neiskusni mladi ljudi samo privremeno završavaju zajedno, a da će se, u nekom nastavku situacije, van okvira drame, verovatno ostvarivati neki drugi aranžmani.
Još od vremena u kome je živeo i stvarao Marivo je naizmenično bio zapostavljan i ponovo otkrivan. Mislim da bi se moglo dosta toga zaključiti o pozorišnom, i ne samo pozorišnom, životu jednog perioda upravo po tome da li je u njemu Marivo bio rado izvođen ili ne. U svakom slučaju, smatram da je svako novo otkrivanje Marivoa pobeda pravog pozorišta.