Није без основа поређење које је неко направио између комедија Пјера Маривоа и шампањца. Као и чувено пенушаво вино, и Маривоов стил је пун мехурића, делује лагано, пријатно, но тек касније се осети дејство. Економични, китњасти, софистицирани дијалог, по коме се Мариво одликује, назван је, не без злобе, “мариводаж” и није тешко између редова препознати и дозу љубоморе на овог писца, јер читајући његова дела могуће је стећи погрешан утисак да је Мариво писао лако, па је често, баш због тога, овај писац био омаловажаван.
Мариво наставља линију у светској позоришној комедији коју је започео још њен родоначелник Аристофан. Све се заснива на такозваној “веселој идеји”, односно претпоставком “шта би било кад би”, а онда се писац бави замишљеним последицама реализације те идеје. Аристофан замисли, на пример, шта би било кад би жене, којима је дозлогрдило да саме обављају све кућне послове (док мушкарци већ годинама ратују) одлучиле да својим супружницима ускрате брачне дужности уколико не престану с ратовањем.

Без монопола на непостојаност
Мариво, у својој најпознатијој комедији, Игра љубави и случаја, замисли шта би било кад би двоје младих аристократа, обећаних једно другом, променило улоге са својим слугама, да би могли да оно друго опсервирају с дистанце. И у једној и у другој комедији ситације онда природно теку од ове претпостављене првобитне идеје.
Расправа је нешто озбиљнија Маривоова комедија, где је претпоставка да је четворо младих, две девојке и два момка, од рођења држано изоловано од света, да би се у њиховим интеракцијама, кад већ достигну извесну зрелост и први пут се сусретну с другим особама, проверило који пол је несталнији у љубави и склонији превари.
Ако се пренебрегне непобитна неетичност оваквог експеримента, остаје игра, утакмица без победника, јер Маривоов неумитни закључак је да нико нема монопол на непостојаност, те да су полови и у томе равноправни.
Но најважнији елемент ове, као и осталих Маривоових комедија и оно што га чини успешним и ефектним писцем, јесте употреба драмске и поетске ироније. Драмска иронија настаје кад гледаоци знају више од ликова на сцени. Поетска иронија је врста драмске ироније, где једни ликови на сцени (а наравно и гледаоци) знају оно што други ликови не знају. Из ових иронија следи и својеврсна драматичност Маривоових позоришних дела. Он ставља гледаоца у супериорну позицију у односу на ликове и дозвољава му да се опусти и прати радњу са радозналошћу у погледу исхода. Та радозналост је фокусирана на начин расплетања ситације, јер конвенција жанра је таква да се унапред зна да ће сви млади парови на крају завршити у сретној вези, али се не зна на који начин ће стићи до таквог исхода, тим пре што су ствари тако заплетене да сретан крај не делује као реална опција.

Победа правог позоришта
Расправа је опет нешто другачија и у том погледу, јер, опет у једној финалној драмској иронији, гледаоци су свесни да ови неискусни млади људи само привремено завршавају заједно, а да ће се, у неком наставку ситуације, ван оквира драме, вероватно остваривати неки други аранжмани.
Још од времена у коме је живео и стварао Мариво је наизменично био запостављан и поново откриван. Мислим да би се могло доста тога закључити о позоришном, и не само позоришном, животу једног периода управо по томе да ли је у њему Мариво био радо извођен или не. У сваком случају, сматрам да је свако ново откривање Маривоа победа правог позоришта.