Sezonu 2006/07. otvorilo je Srpsko narodno pozorište predstavom Ujkin san Dostojevskog u dramatizaciji i režiji Egona Savina. Od Tužne komedije Gončarova, takođe u Savinovoj postavci i dramatizaciji, prvim ostvarenjem koje ulazi u red značajnih rezultata ovog teatra. Naravno, ako se pod značajnim podrazumeva sklad nameravanog i ostvarenog što je u današnjem našem pozoruštu retkost.
Istina, u ovih trinaest predstava, od Tužne komedije i Ujkinog sna, dogodila se sjajna demonstracija glumačkog umeća Jasne Đuričić i Borisa Isakovića, prvaka ovog teatra2, u Greti, str. 89, bilo je nekoliko vrlo ambicioznih projekata kao što su Dundo Maroje, Romeo i Julija i Nahod Simeon, od kojih je, nažalost, i u najvrednijem (postavci Šekspira) raskorak zamišljenog i ostvarenog rezultata očit, a nekoliko ih je ostvarilo dobru komunikaciju sa gledalištem. Mislim, pre drugih, na Sterijinog Džandrljivog muža. Međutim, promišljeni, kreativno osmišljeni i najzad, ostvareni rezultat, ono što bi se punim srcem moglo označiti retkim dosezanjem umetnosti u teatru i umetnosti teatra, jesu ove dve Egonove predstave. Kao što je i do sad, doduše, Srpsko narodno – od Aždahe do Ujkinog sna – vrhunski kreativni domet postizalo najčešće predstavama Egona Savina.
Da krenem, ipak, od Aždahe, pa i pre nje.

Blistavi početak
Malo je koji naš reditelj tako startovao u našem pozorištu kao Egon Savin. Neka mi bude dozvoljen izraz – hrupio na scenu. Svojim prvim predstavama3 – sa grupom Akt Otvorenog pozorišta Doma kulture Studentski grad na Novom Beogradu – Prosidba & Svadba i Zbogom Judo na tada, uz Sterijino pozorje, najznačajnijem našem pozorišnom festivalu, sarajevskom MES-u, ovaj početnik dobija najznačajnija priznanja. Najpre, nagradu “Jurislav Korenić” za režiju, potom, sledeće godine i “Zlatni lovor vijenac”4.
Nije to bio podstrek mladom reditelju ili bar ne samo to. U svakom slučaju ne podstrek bez pokrića. Nije to bilo ni povlađivanje, tada u svetu vrlo prisutnoj teatarskoj struji ritualnog i fizičkog izraza, ili grotesknoj stilizaciji koja je takođe bila “u trendu”, nego prepoznavanje, za naš u tom trenutku poprilično posustali teatar, nove energije koju, predvođeni svojim maštovitim rediteljem, nose mladi glumci. Gorica Popović, Bogdan Diklić, Danica Maksimović, Enver Petrovci, Branislav Lečić, Vladica Milosavljević, Boris Komnenić... danas su dobro znana glumačka imena, tada su, kao i njihov reditelj i njegov prvi umetnički saradnik scenograf i kostimograf Geroslav Zarić, bili oni koji dolaze.
Nažalost, neko će danas možda reći srećom, jer razočaranja i početni neuspesi, veruju mnogi, korisni su u svakoj karijeri, pa i rediteljskoj, nije išlo dalje baš lako.
Rad na prvom ansambl projektu u istitucionalnom teatru, Lovu na divlje patke Vampilova u Jugoslovenskom dramskom biće prekinut posle kontrolne probe, a dotle najambiciozniji ili bar najmnogoljudniji projekt u slobodno formiranoj generacijskoj grupi istomišljenika – onaj zlosrećni Šekspirov “škotski komad” – raspašće se posle pretpremijere. Ispostaviće se da u ekipi istomišljenika okupljenih u ove dve predstave nisu svi istomišljenici. Ili bar nisu svima interesi isti. Srećom, nisu se desile ove dve predstave jedna za drugom. Umesto u Jugoslovenskom, Vampilov se, i to pre Magbeta u Novoj osećajnosti, dogodio u Ateljeu 212.
Istina, ne baš sa velikim uspehom. Kritika joj je izrekla niz zamerki, sebe ne izuzimam – naprotiv5, a ni publika nije baš hrlila da je vidi. Doduše, “pretekla” je u sledeću sezonu, što se nekim drugim predstavama nije dogodilo, i izvedena šesnaest puta. Namerno sam, u fusnoti, citirao izvode iz mog kritičkog osvrta na ovu Savinovu predstavu, jer danas je njegov odnos i prema piscu i prema glumcu, reklo bi se, dijametralno suprotan.

Od demijurga do inspiratora
Upravo u Savinovim režijama otkrivaju se skrivena, i savremena u klasičnom i svevremena u savremenom komadu značenja teksta. Upravo u njegovim predstavama glumci ostvaruju svoje vrhunske kreacije što bi bilo nemoguće da nemaju punu kreativnu slobodu u ostvarivanju zajedničkog rediteljsko-glumačkog koncepta čemu, svakako, predhodi inspirativna rediteljska analiza komada koji se radi. Rediteljsko sazrevanje Savinovo, od jedinog autora predstave – do inspiratora kolektivnog čina, od demijurga koji odlučuje šta i kako u predstavi – do onog koji inspiriše šta se hoće, teklo je postupno.
Preko studijskog rada sa Sonjom Savić na Beketovoj jednočinki Ne ja, nove postavke Čehovljeve Prosidbe6 u kojoj se groteskna gluma više ne čini kao cilj po sebi, već postaje sredstvo saopštavanja značenja koje pisac i reditelj daju tekstu, preko dve predstave – Ni riba, ni meso i Karantin – u sarajevskom Kamernom teatru, Pomjeranja tla u tadašnjem Titogradu, dve postavke Šovinističke farse7 Radoslava Pavlovićeve – beogradske i zagrebačke i dva beogradska poluuspeha – Muke po Živojinu u Jugoslovenskom dramskom i Ratnički rastanak po Branku Ćopiću u Zvezdara teatru.
Savin će, na čuveno novinarsko pitanje “koju svoju predstavu najviše volite”, u jednom razgovoru odgovoriti: Ratnički rastanak. Propustiće, međutim, da primeti kako je ova muzičko-scenska “partizanska bajka” nastala u pozorištu u kome joj nije mesto. Zvezdara teatar, naime, pripada tipu pozorišta u kome je odlučujuća komunikativnost i gledanost predstave. Pozorištu koje je “osuđeno na uspeh”, a umetnost, ako se dogodi dobro jest’, ako ne – važno je da se igra iz večeri u veče pred punom kućom. Rastanak, i teme svoje radi i svoje intonacije radi, nije mogao ovaj zahtev da ostvari. Posle dvadeset izvođenja, skinut je s repertoara. Sličan nasporazum sa publikom ovaj reditelj više neće doživeti.
Njegove predstave po pravilu postale su, i jesu, prava stvar na pravom mestu. Čak i kad nisu ostvarivale pun uspeh. Kad nisu dosezale ono što se želelo, i moglo čak, postići. I možda još važnije, Savin ih je gradio na punoj kreativnoj saradnji pisca koga radi i sebe kao reditelja. Jer, predstavu glumci ne ostvaruju, uz svoj talenat i pamet, iz pameti i talenta pisca – kao u klasičnom pozorištu prošlih vekova, niti samo iz pameti i talenta reditelja koji ih predvodi na tom putu – što je karakteristika takozvanog rediteljskog teatra, kojem je i sam na startu karijere bio sklon, već u prožimanju i međusobnom dograđivanju i nadgrađivanju piščevih i rediteljevih pameti i talenata sa talentima i pameću glumaca. Pri čemu, u rediteljevu pamet, a tu se naročito pokazao vrhunskim majstorom, spada i dobra, prava podela uloga.
Prva takva u potpunosti ostvarena predstava bila je upravo Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića u Srpskom narodnom. Po istom modelu, naravno ne sve i s istim uspehom, rađene su i njegove naredne. Bez obzira na žanr. Razlika između onog što je nastajalo u Novom Sadu i u drugim pozorištima samo je u tome što su u Novom Sadu Egon Savin i njegovi glumci, češće nego drugde, ostvarivali vrhunski rezultat. Štaviše, uz Aždahu, bar još pet od preostalih dvanaest njegovih režija u Srpskom narodnom – Tri čekića (o srpu da i ne govorimo), Laža i paralaža, Čudo u Šarganu, Tužna komedija i Ujkin san, pored Kir Janje u beogradskom Narodnom, Oblomova i Nigdje nikog nemam u Crnogorskom narodnom i Šekspirovog Mletačkog trgovca u Jugoslovenskom dramskom, ulaze po mom sudu, u red najboljeg što je u našem teatru ostvareno u poslednje dve decenije.
Neki će, siguran sam, uključiti još koju Egonovu predstavu. Takvih, verujem, biće više od onih koji bi ovaj spisak da skrate.

1 Uvodni deo opširnijeg osvrta na pozorišni rad reditelja Egona Savina. Posebno Srpskom narodnom pozorištu.
2 Znam da Jasna Đuričić i Boris Isaković trenutno nisu stalni članovi SNPa, ali im status prvaka ovog pozorišta niko ne može osporiti. Što se mene tiče, ne pada mi na pamet.
3 Prve Savinove predstave, zapravo, bila su amaterska postavka Dušana Kovačevića i monodrama. Kovačevićevog Radovana III radio je u valjevskom “Abraševiću” zajedno sa svojim klasnim kolegom Draganom Jakovljevićem, a monodramu Roberta Ataidea Gospođa Margarita, sa Radmilom Andrić, u Jugoslovenskom dramskom. Prva mu je donela i prve festivalske uspehe – drugo mesto u Srbiji na festivalu u Kuli, nekoliko glumačkih nagrada i plasman na savezni festival u Trebinju, koji te godine nije bio nagradni. Druga – mukotrpan rad sa zvezdom s kojom su i mnogo iskusniji teško radili, često i izbegavali da rade. Što jeste razlog zašto je njen ogromni talenat, i pored nekoliko vrhunskih kreacija, ostao nedorađen.
4 Uz dve Savinove rediteljske nagrade za Prosidbu&Svadbu i Zbogom Judo, predstavi Zbogom Judo pripao je još jedan Zlatni lovorov vjenac – Vladici Milosavljević, a reditelj je dobio i nagradu “Tri zvjezdice” časopisa VEN.
5 “...To je pozorište u kome su glumčeve sposobnosti potpuno podređene rediteljovoj zamisli. U kome je glumac sveden na ulogu izvršioca... Savinove predstave su sasvim blizu neostvarenog ideala Gordona Krega o glumcu kao nadmarioneti... Na Savinovu sreću, devet mladih glumaca sa kojima je radio Lov na divlje patke u Ateljeu 212 očigledno mu veruje bezrezervno. Što se, da se pretpostaviti, nije dogodilo u Jugoslovenskom dramskom. No, s druge strane, što je paradoksalno kada se zna koliko se dugo Savin bavi ovim komadom, on sam izgleda ne veruje da komad Aleksandra Vampilova može biti ubedljiv, ako ga svojim rediteljskim aranžmanom ne podrži. Ne komentariše. Ne osmisli. Ne vizuelizuje svaku njegovu repliku. Svaku tačku i zapetu. Svaku psihološku pauzu, naravno, izuzimajući one koje eliminiše. Predstava je stoga, uprkos skraćenjima teksta, preduga. Pretrpana. Preopterećena scenskom radnjom. Povremeno i nemotivisano kontraindikovanom. Zamarajuća. Odbijajuća. Najkraće rečeno, prerežirana i preglumljena.” (D. P. P. Kulturni dnevnik Drugog programa Radio Beograda, 19. 03. 80).
Dalje slede komplimenti talentu, rediteljevom i njegovih glumaca, ali sve u svemu, Savin i njegovi glumci nisu se dobro proveli ni u mojoj kritici.
6 Ova postavka Čehovljeve Prosidbe, u Novoj osećajnosti, nije, kao ona u Otvorenom pozorištu Doma kulture Studentski grad na Novom Beogradu, igrana zajedno sa Svadbom.
7 Šovinistička farsa jedan je od fenomena našeg pozorišta. Izvedena je oko hiljadu puta i samo je, možda, Buba u uhu Ljubiše Ristića i Jugoslovenskog dramskog više igrana. Zanimljivo je da je predstavu, koja se iz Sudentskog kulturnog centra preselila na estradu, čak i pozorišna kritika prihvatila vrlo blagonaklono, prepoznavši šta je u njoj, nesumnjiva i sasvim dovoljna pozorišna vrednost. Tako će u svojoj kritici u Politici EKSPRES Avdo Mujčinović na račun teksta konstatovati: “... To je zapravo venac viceva inteligentno povezanih u jedan poveći pozorišni skeč na temu nacionalističke mitomanije Srba i Hrvata...”.
Ali će zato reditelju i glumcima uputiti ne male komplimente: “... Tekst Šovinistička farsa imao je sreće da dopadne ruku odličnom reditelju Egonu Savinu koji je na civilizovan način, zatomljujući sva ona komediografski problematična mesta, ostvario predstavu. Na malom prostoru, od nekoliko kvadratnih metara (scenografija i kostimi Višnja Postić), on sigurno vodi glumački ansambl u kome dve briljantne uloge ostvaruju Predrag Ejdus (Hrvat) i Josif Tatić (Srbin)...”.