Сезону 2006/07. отворило је Српско народно позориште представом Ујкин сан Достојевског у драматизацији и режији Егона Савина. Од Тужне комедије Гончарова, такође у Савиновој поставци и драматизацији, првим остварењем које улази у ред значајних резултата овог театра. Наравно, ако се под значајним подразумева склад намераваног и оствареног што је у данашњем нашем позорушту реткост.
Истина, у ових тринаест представа, од Тужне комедије и Ујкиног сна, догодила се сјајна демонстрација глумачког умећа Јасне Ђуричић и Бориса Исаковића, првака овог театра2, у Грети, стр. 89, било је неколико врло амбициозних пројеката као што су Дундо Мароје, Ромео и Јулија и Наход Симеон, од којих је, нажалост, и у највреднијем (поставци Шекспира) раскорак замишљеног и оствареног резултата очит, а неколико их је остварило добру комуникацију са гледалиштем. Мислим, пре других, на Стеријиног Џандрљивог мужа. Међутим, промишљени, креативно осмишљени и најзад, остварени резултат, оно што би се пуним срцем могло означити ретким досезањем уметности у театру и уметности театра, јесу ове две Егонове представе. Као што је и до сад, додуше, Српско народно – од Аждахе до Ујкиног сна – врхунски креативни домет постизало најчешће представама Егона Савина.
Да кренем, ипак, од Аждахе, па и пре ње.

Блистави почетак
Мало је који наш редитељ тако стартовао у нашем позоришту као Егон Савин. Нека ми буде дозвољен израз – хрупио на сцену. Својим првим представама3 – са групом Акт Отвореног позоришта Дома културе Студентски град на Новом Београду – Просидба & Свадба и Збогом Јудо на тада, уз Стеријино позорје, најзначајнијем нашем позоришном фестивалу, сарајевском МЕС-у, овај почетник добија најзначајнија признања. Најпре, награду “Јурислав Коренић” за режију, потом, следеће године и “Златни ловор вијенац”4.
Није то био подстрек младом редитељу или бар не само то. У сваком случају не подстрек без покрића. Није то било ни повлађивање, тада у свету врло присутној театарској струји ритуалног и физичког израза, или гротескној стилизацији која је такође била “у тренду”, него препознавање, за наш у том тренутку поприлично посустали театар, нове енергије коју, предвођени својим маштовитим редитељем, носе млади глумци. Горица Поповић, Богдан Диклић, Даница Максимовић, Енвер Петровци, Бранислав Лечић, Владица Милосављевић, Борис Комненић... данас су добро знана глумачка имена, тада су, као и њихов редитељ и његов први уметнички сарадник сценограф и костимограф Герослав Зарић, били они који долазе.
Нажалост, неко ће данас можда рећи срећом, јер разочарања и почетни неуспеси, верују многи, корисни су у свакој каријери, па и редитељској, није ишло даље баш лако.
Рад на првом ансамбл пројекту у иституционалном театру, Лову на дивље патке Вампилова у Југословенском драмском биће прекинут после контролне пробе, а дотле најамбициознији или бар најмногољуднији пројект у слободно формираној генерацијској групи истомишљеника – онај злосрећни Шекспиров “шкотски комад” – распашће се после претпремијере. Испоставиће се да у екипи истомишљеника окупљених у ове две представе нису сви истомишљеници. Или бар нису свима интереси исти. Срећом, нису се десиле ове две представе једна за другом. Уместо у Југословенском, Вампилов се, и то пре Магбета у Новој осећајности, догодио у Атељеу 212.
Истина, не баш са великим успехом. Критика јој је изрекла низ замерки, себе не изузимам – напротив5, а ни публика није баш хрлила да је види. Додуше, “претекла” је у следећу сезону, што се неким другим представама није догодило, и изведена шеснаест пута. Намерно сам, у фусноти, цитирао изводе из мог критичког осврта на ову Савинову представу, јер данас је његов однос и према писцу и према глумцу, рекло би се, дијаметрално супротан.

Од демијурга до инспиратора
Управо у Савиновим режијама откривају се скривена, и савремена у класичном и свевремена у савременом комаду значења текста. Управо у његовим представама глумци остварују своје врхунске креације што би било немогуће да немају пуну креативну слободу у остваривању заједничког редитељско-глумачког концепта чему, свакако, предходи инспиративна редитељска анализа комада који се ради. Редитељско сазревање Савиново, од јединог аутора представе – до инспиратора колективног чина, од демијурга који одлучује шта и како у представи – до оног који инспирише шта се хоће, текло је поступно.
Преко студијског рада са Соњом Савић на Бекетовој једночинки Не ја, нове поставке Чеховљеве Просидбе6 у којој се гротескна глума више не чини као циљ по себи, већ постаје средство саопштавања значења које писац и редитељ дају тексту, преко две представе – Ни риба, ни месо и Карантин – у сарајевском Камерном театру, Помјерања тла у тадашњем Титограду, две поставке Шовинистичке фарсе7 Радослава Павловићеве – београдске и загребачке и два београдска полууспеха – Муке по Живојину у Југословенском драмском и Ратнички растанак по Бранку Ћопићу у Звездара театру.
Савин ће, на чувено новинарско питање “коју своју представу највише волите”, у једном разговору одговорити: Ратнички растанак. Пропустиће, међутим, да примети како је ова музичко-сценска “партизанска бајка” настала у позоришту у коме јој није место. Звездара театар, наиме, припада типу позоришта у коме је одлучујућа комуникативност и гледаност представе. Позоришту које је “осуђено на успех”, а уметност, ако се догоди добро јест’, ако не – важно је да се игра из вечери у вече пред пуном кућом. Растанак, и теме своје ради и своје интонације ради, није могао овај захтев да оствари. После двадесет извођења, скинут је с репертоара. Сличан наспоразум са публиком овај редитељ више неће доживети.
Његове представе по правилу постале су, и јесу, права ствар на правом месту. Чак и кад нису остваривале пун успех. Кад нису досезале оно што се желело, и могло чак, постићи. И можда још важније, Савин их је градио на пуној креативној сарадњи писца кога ради и себе као редитеља. Јер, представу глумци не остварују, уз свој таленат и памет, из памети и талента писца – као у класичном позоришту прошлих векова, нити само из памети и талента редитеља који их предводи на том путу – што је карактеристика такозваног редитељског театра, којем је и сам на старту каријере био склон, већ у прожимању и међусобном дограђивању и надграђивању пишчевих и редитељевих памети и талената са талентима и памећу глумаца. При чему, у редитељеву памет, а ту се нарочито показао врхунским мајстором, спада и добра, права подела улога.
Прва таква у потпуности остварена представа била је управо Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића у Српском народном. По истом моделу, наравно не све и с истим успехом, рађене су и његове наредне. Без обзира на жанр. Разлика између оног што је настајало у Новом Саду и у другим позориштима само је у томе што су у Новом Саду Егон Савин и његови глумци, чешће него другде, остваривали врхунски резултат. Штавише, уз Аждаху, бар још пет од преосталих дванаест његових режија у Српском народном – Три чекића (о српу да и не говоримо), Лажа и паралажа, Чудо у Шаргану, Тужна комедија и Ујкин сан, поред Кир Јање у београдском Народном, Обломова и Нигдје никог немам у Црногорском народном и Шекспировог Млетачког трговца у Југословенском драмском, улазе по мом суду, у ред најбољег што је у нашем театру остварено у последње две деценије.
Неки ће, сигуран сам, укључити још коју Егонову представу. Таквих, верујем, биће више од оних који би овај списак да скрате.

1 Уводни део опширнијег осврта на позоришни рад редитеља Егона Савина. Посебно Српском народном позоришту.
2 Знам да Јасна Ђуричић и Борис Исаковић тренутно нису стални чланови СНП-а, али им статус првака овог позоришта нико не може оспорити. Што се мене тиче, не пада ми на памет.
3 Прве Савинове представе, заправо, била су аматерска поставка Душана Ковачевића и монодрама. Ковачевићевог Радована III радио је у ваљевском “Абрашевићу” заједно са својим класним колегом Драганом Јаковљевићем, а монодраму Роберта Атаидеа Госпођа Маргарита, са Радмилом Андрић, у Југословенском драмском. Прва му је донела и прве фестивалске успехе – друго место у Србији на фестивалу у Кули, неколико глумачких награда и пласман на савезни фестивал у Требињу, који те године није био наградни. Друга – мукотрпан рад са звездом с којом су и много искуснији тешко радили, често и избегавали да раде. Што јесте разлог зашто је њен огромни таленат, и поред неколико врхунских креација, остао недорађен.
4 Уз две Савинове редитељске награде за Просидбу&Свадбу и Збогом Јудо, представи Збогом Јудо припао је још један Златни ловоров вјенац – Владици Милосављевић, а редитељ је добио и награду “Три звјездице” часописа ВЕН.
5 “...То је позориште у коме су глумчеве способности потпуно подређене редитељовој замисли. У коме је глумац сведен на улогу извршиоца... Савинове представе су сасвим близу неоствареног идеала Гордона Крега о глумцу као надмарионети... На Савинову срећу, девет младих глумаца са којима је радио Лов на дивље патке у Атељеу 212 очигледно му верује безрезервно. Што се, да се претпоставити, није догодило у Југословенском драмском. Но, с друге стране, што је парадоксално када се зна колико се дуго Савин бави овим комадом, он сам изгледа не верује да комад Александра Вампилова може бити убедљив, ако га својим редитељским аранжманом не подржи. Не коментарише. Не осмисли. Не визуелизује сваку његову реплику. Сваку тачку и запету. Сваку психолошку паузу, наравно, изузимајући оне које елиминише. Представа је стога, упркос скраћењима текста, предуга. Претрпана. Преоптерећена сценском радњом. Повремено и немотивисано контраиндикованом. Замарајућа. Одбијајућа. Најкраће речено, прережирана и преглумљена.” (Д. П. П. Културни дневник Другог програма Радио Београда, 19. 03. 80).
Даље следе комплименти таленту, редитељевом и његових глумаца, али све у свему, Савин и његови глумци нису се добро провели ни у мојој критици.
6 Ова поставка Чеховљеве Просидбе, у Новој осећајности, није, као она у Отвореном позоришту Дома културе Студентски град на Новом Београду, играна заједно са Свадбом.
7 Шовинистичка фарса један је од феномена нашег позоришта. Изведена је око хиљаду пута и само је, можда, Буба у уху Љубише Ристића и Југословенског драмског више играна. Занимљиво је да је представу, која се из Судентског културног центра преселила на естраду, чак и позоришна критика прихватила врло благонаклоно, препознавши шта је у њој, несумњива и сасвим довољна позоришна вредност. Тако ће у својој критици у Политици ЕКСПРЕС Авдо Мујчиновић на рачун текста констатовати: “... То је заправо венац вицева интелигентно повезаних у један повећи позоришни скеч на тему националистичке митоманије Срба и Хрвата...”.
Али ће зато редитељу и глумцима упутити не мале комплименте: “... Текст Шовинистичка фарса имао је среће да допадне руку одличном редитељу Егону Савину који је на цивилизован начин, затомљујући сва она комедиографски проблематична места, остварио представу. На малом простору, од неколико квадратних метара (сценографија и костими Вишња Постић), он сигурно води глумачки ансамбл у коме две бриљантне улоге остварују Предраг Ејдус (Хрват) и Јосиф Татић (Србин)...”.