Elem, buka i bes sedam smrtnih greha čula se i u Vladičanskom dvoru i “ometala je verski obred”, te su iz dvora pozvali policiju. Čuvari reda i mira, četvorica policajaca, stigli su brzo, dvojica finih i dvojica koji su cimali glumce i – predstava je prekinuta. Potom se sve, naravno, zakuvalo: saopštenje policije, pa saopštenje organizatora, pa saopštenje Eparhije bačke koje potpisuje vladika Irinej. Za Lošu paradu vladika kaže da nije bila nikakav igrokaz mladih vetropira, nego “jedino i isključivo arogantna i primitivna satanistička seansa”; dodaje da su “u Evropi, i u kulturnom svetu uopšte, hramovi i njihova okolina zakonom zaštićeni, ne samo od svetogrdnih, nego i od običnih, ali sadržaja i manifestacija”, kao i to da je “reč o predstavi koja nije bajka za decu, kako je lažno tvrdio jedan novinar, nego je to maskarada u kojoj je jedan iz grupe odećom i maskom izigravao samog satanu, a ostali učesnici demone”. Tvrdi se, još, da je “bogohuljenje i vređanje verskih osećanja” bio glavni cilj, a da se sve to dogodilo prvi put u istoriji grada koji je i osramoćen i ponižen.
U ostalim vojvođanskim gradovima Loša parada je bila dobra parada, sve dok u Rumi nije zaškripalo: organizatori su od policajaca saznali za usmeno naređenje da se predstava prekine. Nije prekinuta, skraćena je i privedena kraju. Šta sad činiti? Za početak, možda, dok nadležni u crkvi ne preuzmu poslove i zadatke nekadašnjih sekretara i partijskih komiteta koji su vedrili i oblačili u pozorištu, valjalo bi obeležiti udaljenost do koje se sme prilaziti verskim objektima. Od nečeg treba početi.
Nacionalni investicioni plan
Koliko je to 50 miliona evra? Može li čovek s penzijom od sto ili platom od dve stotine evra da zamisli koliko je to novaca? Naravno da ne može. Pedeset miliona su mu veliki kao kuća, to jest kao prosečnih pedeset dedinjskih vila. Ministarstvo kulture Republike Srbije, koje će raspolagati upravo s toliko novca, smatra da u nacionalni investicioni plan treba uključiti, kao najvažnije prioritete u oblasti kulture, sanaciju, adaptaciju i građevinsku rekonstrukciju zgrada u kojima su smeštene ustanove kulture. Ministarstvo kulture je već objavilo ko će šta i koliko dobiti. Ruku na srce: velika, lepa koska! Naravno, raspodela nije bila na ravne časti. Najviše je dobio Beograd. Opet je, kažu, unutrašnjost zanemarena. Da li se pozorište ovajdilo? Pa, rekonstruisaće se u Beogradu Zvezdara teatar i Malo pozorište “Duško Radović”, u Subotici će biti rekonstruisano, adaptirano i dograđeno Narodno pozorište Kazalište Nepszinhaz (kviz pitanje: koliko projekata je već napravljeno za obnovu ovog teatra?) i Dečje pozorište; u rekonstrukciju idu i pozorišta u Užicu, Nišu, Kraljevu. Malo će se obnavljati pozorište u Kikindi, u Kragujevcu će se unaprediti rad Teatra “Joakim Vujić”, izgleda da će se obnavljati i pozorišne sale u domovima kulture, biće pokriven i deo troškova izgradnje Regionalnog kreativnog ateljea “Jožef Nađ” u Kanjiži. Spisak nije impresivan, najviše će se ovajditi Zvezdara teatar s 5,5 miliona evra.
I Beograd je odrešio kesu za kulturu: sto miliona dinara za deset ustanova. (Grad ne računa u evrima, dinari bolje, to jest obilnije, zvuče!) Za “šminkanje” će novce dobiti Atelje 212, Jugoslovensko dramsko (za scensku tehniku, dva kompresora za klimatizaciju, i protivpožarnu stazu pored pozorišta), Beogradsko dramsko će kupiti teretni kombi za transport dekora i opreme, u Rakovici i Sopotu uljudiće se pozorišne sale, a stići će i nova scenska tehnika.
Još dve dobre vesti. Novom izmenom Zakona o socijalnim doprinosima Skupština grada Beograda ponovo ima pravni osnov da uplaćuje doprinose samostalnim umetnicima. Samostalci više neće morati da uplaćuju akontacije za socijalno i zdravstveno osiguranje, bez obzira na to da li su tog meseca ostvarili zaradu. Gorica Mojović, pomoćnik gradonačelnika Beograda za kulturu, tim povodom opominje: “Kultura egzistira prema zastarelim regulativima i, nažalost, jedina je oblast u kojoj nije izmenjen ili donet nijedan novi zakon od februara 2001.”
Dok se čeka neki novi zakon, Ministarstvo kulture obaveštava javnost da je obezbedilo 36 miliona dinara za nacionalne penzije umetnika. U toku je utvrđivanje procedure po kojoj će se odrediti kojim će umetnicima biti dodeljena penzija. Opšti kriterijumi: umetnici bi trebalo da se bave umetničkim radom duže od dve decenije, da se njihova aktivnost smatra trajnim doprinosom umetničkoj delatnosti i bude u kontinuitetu u kojem bi bile potvrđene nesumnjive vrednosti rada, kao i da su dobitnici nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu. Posebna komisija, u tesnoj saradnji sa svakim umetničkim udruženjem, utvrdiće specifične kriterijume za svaku umetničku delatnost.
Lepo je što država hoće da pomogne umetnike. Ali, hoće li ta ideja ući u neki zakon ili je samo “umetnička” podrška nadolazećoj predizbornoj kampanji?
Letnja pozorišna dešavanja
Šta se pozorišno dogodilo ovog leta? Pa, u svakom gradu i gradiću bilo je nekih predstava, nekih letnjih pozorišnih revija i revijica, poznati umetnici igrali su i na scenama i po ivicama morskih bazena.
U Beogradu je održan Belef (Beogradski letnji festival), svako veče neko događanje. Bilo je i šest pozorišnih premijera. Najviše se pisalo o kolažnoj predstavi Vide Ognjenović Muke sa slobodom (Narodno pozorište u Beogradu i Belef), koju čini pet jednočinki (dve napisala Vida Ognjenović, ostale Jun Fose, Marit Tusvik i Arne Ligre) koje “na različite načine i u različitim kontekstima, tematizuju problem slobode, jedan od centralnih u Ibzenovom dramskom stvaralaštvu, kojem je ovaj projekat posvećen”.
Pisano je i o surovom odrastanju u komadu Ende Volša Disco pigs, u kome, u režiji Kokana Mladenovića, igraju Marija Karan i Branislav Trifunović. Danica Ristovska bila je Antigona u Sofokle-Brehtovoj Antigoni, u režiji Ivane Vujić (Beton hala teatar), odigrani su i Ružni Aleksandre Glovacke. Najviše muka novinskim izveštačima zadao je Goran Marković. On je u Filmskom gradu u Košutnjaku, u velelepnom dekoru filma Karavađo, radio i uradio svoj dramski tekst Osmu sednicu, kombinovan s komadom Pedra Kalderona de la Barke Život je san, dakle – Osmu sednicu ili Život je san. Svi su zabeležili da je “želja za vlašću uvek ista i da se ništa ne menja”, bilo da je opisuju Kalderon ili Marković, sve ostalo je, sudeći po pokušajima opisa, dosta komplikovano.
Naravno, bilo je ovog leta i gostovanja po inostranstvu. Ako je suditi po izveštajima specijalnih izveštača, najimpresivniji je bio nastup Beogradskog dramskog pozorišta sa Malom trilogijom smrti Elfride Jelinek, u režiji Nebojše Bradića, na festivalu u Istanbulu. U glavnom programu 60. pozorišnog festivala u Avinjonu čulo se za dva srpska dramska pisca, Milenu Bogavac i Milenu Marković, čiji su tekstovi čitani u okviru predstavljanja autora iz bivše Jugoslavije.
Dotle došlo!
Prema jednom istraživanju, gotovo trećina Srba se ne seća kad je poslednji put bila u pozorištu. Ne zna se koliko Srba čita tračeve o glumcima, ali je utrđeno da između deset i petnaest odsto ljudi čita pozorišnu kritiku, dok joj (valjda!) pet posto i veruje!
“U Srbiji imamo ciglo jednog i po pozorišnog kritičara! – tvrdi Predrag Ejdus. “Jadan je to nivo. Ima ih etabliranih, a polupismenih. Kritičar može da bude oštar, ali konsekventan. Šta da kažete za kritičara koji o istoj predstavi napiše dve potpuno različite kritike? U nekim slučajevima, kada se zna pozadina njegovog stava, postavlja se, naravno, i pitanje etike.”
Niko ne čita pozorišnu kritiku, nema ni pozorišnih kritičara, a i stanje u kulturi je – Bogu plakati! Ozbiljno je ljut Predrag Ejdus: “Nijedna partija se kulturom nije ozbiljnije pozabavila. Naprotiv. Živimo gori partijski život nego u vreme komunista, podobnost se traži više nego ranije. Borba je za vlast, a kultura nije vlast već nešto iznad nje. Oni koji se njome bave morali bi je staviti iznad ideološke i partijske pripadnosti, a danas su u kulturi aparatčici gori nego ikada! Pošto je kultura u zapećku, u nju dolaze kadrovi iz zapećka – oni najgori. Ni jedan od njih nije uspeo da se nametne ni u javnosti, ni u Vladi. I, nijedan zbog toga nije podneo ostavku.”
Ništa manje ljuta nije ni Biljana Srbljanović koja kaže da se “mediokriteti udruženi oko vlasti trude da omalovaže sve ono što iole vredi u srpskom pozorištu”: “U svakoj pristojnoj zemlji sveta ljudi koji su izabrani da predstavljaju svoje građane imaju jednu obavezu i zadatak: da neguju ono što je najbolje u nacionalnoj kulturi. Kod nas stvari stoje sasvim suprotno: naši funkcioneri u kulturi koriste svoj mandat da bi se obračunavali s onim što vredi, snižavali kriterijume, nametali ono što je gore i od njih samih. Darijan Mihajlović, gradski sekeretar za kulturu, okuplja oko sebe netalentovane i gramzive tipove koji se muvaju po tabloidima, rasturaju dezinformacije, kleveću, prosto pokušavaju da zakulisnim pričama diskredituju sve što je bolje od njih samih – a sve je bolje od njih samih! To je družina, okupljena oko čoveka na izbornoj funkciji, koja koristi svoje političke i čaršijske veze da se obračunava sa ljudima boljim i vrednijim od sebe. To njima ne može mnogo da pomogne, jer svi tabloidi ove zemlje neće od Ivana Lalića napraviti dobrog pisca niti mudrog čoveka, niti će od reditelja Dejana Mijača napraviti – mafijaša. Sve to zajedno baca prašinu u oči javnosti, dovodi ljude u situaciju da im se ono što je njihovo – zgadi, da se povuku, da ostave mesto gorima od sebe.”
Baš loša parada! |
