Елем, бука и бес седам смртних греха чула се и у Владичанском двору и “ометала је верски обред”, те су из двора позвали полицију. Чувари реда и мира, четворица полицајаца, стигли су брзо, двојица финих и двојица који су цимали глумце и – представа је прекинута. Потом се све, наравно, закувало: саопштење полиције, па саопштење организатора, па саопштење Епархије бачке које потписује владика Иринеј. За Лошу параду владика каже да није била никакав игроказ младих ветропира, него “једино и искључиво арогантна и примитивна сатанистичка сеанса”; додаје да су “у Европи, и у културном свету уопште, храмови и њихова околина законом заштићени, не само од светогрдних, него и од обичних, али садржаја и манифестација”, као и то да је “реч о представи која није бајка за децу, како је лажно тврдио један новинар, него је то маскарада у којој је један из групе одећом и маском изигравао самог сатану, а остали учесници демоне”. Тврди се, још, да је “богохуљење и вређање верских осећања” био главни циљ, а да се све то догодило први пут у историји града који је и осрамоћен и понижен.
У осталим војвођанским градовима Лоша парада је била добра парада, све док у Руми није зашкрипало: организатори су од полицајаца сазнали за усмено наређење да се представа прекине. Није прекинута, скраћена је и приведена крају. Шта сад чинити? За почетак, можда, док надлежни у цркви не преузму послове и задатке некадашњих секретара и партијских комитета који су ведрили и облачили у позоришту, ваљало би обележити удаљеност до које се сме прилазити верским објектима. Од нечег треба почети.
Национални инвестициони план
Колико је то 50 милиона евра? Може ли човек с пензијом од сто или платом од две стотине евра да замисли колико је то новаца? Наравно да не може. Педесет милиона су му велики као кућа, то јест као просечних педесет дедињских вила. Министарство културе Републике Србије, које ће располагати управо с толико новца, сматра да у национални инвестициони план треба укључити, као најважније приоритете у области културе, санацију, адаптацију и грађевинску реконструкцију зграда у којима су смештене установе културе. Министарство културе је већ објавило ко ће шта и колико добити. Руку на срце: велика, лепа коска! Наравно, расподела није била на равне части. Највише је добио Београд. Опет је, кажу, унутрашњост занемарена. Да ли се позориште овајдило? Па, реконструисаће се у Београду Звездара театар и Мало позориште “Душко Радовић”, у Суботици ће бити реконструисано, адаптирано и дограђено Народно позориште Казалиште Непсзинхаз (квиз питање: колико пројеката је већ направљено за обнову овог театра?) и Дечје позориште; у реконструкцију иду и позоришта у Ужицу, Нишу, Краљеву. Мало ће се обнављати позориште у Кикинди, у Крагујевцу ће се унапредити рад Театра “Јоаким Вујић”, изгледа да ће се обнављати и позоришне сале у домовима културе, биће покривен и део трошкова изградње Регионалног креативног атељеа “Јожеф Нађ” у Кањижи. Списак није импресиван, највише ће се овајдити Звездара театар с 5,5 милиона евра.
И Београд је одрешио кесу за културу: сто милиона динара за десет установа. (Град не рачуна у еврима, динари боље, то јест обилније, звуче!) За “шминкање” ће новце добити Атеље 212, Југословенско драмско (за сценску технику, два компресора за климатизацију, и противпожарну стазу поред позоришта), Београдско драмско ће купити теретни комби за транспорт декора и опреме, у Раковици и Сопоту уљудиће се позоришне сале, а стићи ће и нова сценска техника.
Још две добре вести. Новом изменом Закона о социјалним доприносима Скупштина града Београда поново има правни основ да уплаћује доприносе самосталним уметницима. Самосталци више неће морати да уплаћују аконтације за социјално и здравствено осигурање, без обзира на то да ли су тог месеца остварили зараду. Горица Мојовић, помоћник градоначелника Београда за културу, тим поводом опомиње: “Култура егзистира према застарелим регулативима и, нажалост, једина је област у којој није измењен или донет ниједан нови закон од фебруара 2001.”
Док се чека неки нови закон, Министарство културе обавештава јавност да је обезбедило 36 милиона динара за националне пензије уметника. У току је утврђивање процедуре по којој ће се одредити којим ће уметницима бити додељена пензија. Општи критеријуми: уметници би требало да се баве уметничким радом дуже од две деценије, да се њихова активност сматра трајним доприносом уметничкој делатности и буде у континуитету у којем би биле потврђене несумњиве вредности рада, као и да су добитници награда и признања у земљи и иностранству. Посебна комисија, у тесној сарадњи са сваким уметничким удружењем, утврдиће специфичне критеријуме за сваку уметничку делатност.
Лепо је што држава хоће да помогне уметнике. Али, хоће ли та идеја ући у неки закон или је само “уметничка” подршка надолазећој предизборној кампањи?
Летња позоришна дешавања
Шта се позоришно догодило овог лета? Па, у сваком граду и градићу било је неких представа, неких летњих позоришних ревија и ревијица, познати уметници играли су и на сценама и по ивицама морских базена.
У Београду је одржан Белеф (Београдски летњи фестивал), свако вече неко догађање. Било је и шест позоришних премијера. Највише се писало о колажној представи Виде Огњеновић Муке са слободом (Народно позориште у Београду и Белеф), коју чини пет једночинки (две написала Вида Огњеновић, остале Јун Фосе, Марит Тусвик и Арне Лигре) које “на различите начине и у различитим контекстима, тематизују проблем слободе, један од централних у Ибзеновом драмском стваралаштву, којем је овај пројекат посвећен”.
Писано је и о суровом одрастању у комаду Енде Волша Диско пигс, у коме, у режији Кокана Младеновића, играју Марија Каран и Бранислав Трифуновић. Даница Ристовска била је Антигона у Софокле-Брехтовој Антигони, у режији Иване Вујић (Бетон хала театар), одиграни су и Ружни Александре Гловацке. Највише мука новинским извештачима задао је Горан Марковић. Он је у Филмском граду у Кошутњаку, у велелепном декору филма Каравађо, радио и урадио свој драмски текст Осму седницу, комбинован с комадом Педра Калдерона де ла Барке Живот је сан, дакле – Осму седницу или Живот је сан. Сви су забележили да је “жеља за влашћу увек иста и да се ништа не мења”, било да је описују Калдерон или Марковић, све остало је, судећи по покушајима описа, доста компликовано.
Наравно, било је овог лета и гостовања по иностранству. Ако је судити по извештајима специјалних извештача, најимпресивнији је био наступ Београдског драмског позоришта са Малом трилогијом смрти Елфриде Јелинек, у режији Небојше Брадића, на фестивалу у Истанбулу. У главном програму 60. позоришног фестивала у Авињону чуло се за два српска драмска писца, Милену Богавац и Милену Марковић, чији су текстови читани у оквиру представљања аутора из бивше Југославије.
Дотле дошло!
Према једном истраживању, готово трећина Срба се не сећа кад је последњи пут била у позоришту. Не зна се колико Срба чита трачеве о глумцима, али је утрђено да између десет и петнаест одсто људи чита позоришну критику, док јој (ваљда!) пет посто и верује!
“У Србији имамо цигло једног и по позоришног критичара! – тврди Предраг Ејдус. “Јадан је то ниво. Има их етаблираних, а полуписмених. Критичар може да буде оштар, али консеквентан. Шта да кажете за критичара који о истој представи напише две потпуно различите критике? У неким случајевима, када се зна позадина његовог става, поставља се, наравно, и питање етике.”
Нико не чита позоришну критику, нема ни позоришних критичара, а и стање у култури је – Богу плакати! Озбиљно је љут Предраг Ејдус: “Ниједна партија се културом није озбиљније позабавила. Напротив. Живимо гори партијски живот него у време комуниста, подобност се тражи више него раније. Борба је за власт, а култура није власт већ нешто изнад ње. Они који се њоме баве морали би је ставити изнад идеолошке и партијске припадности, а данас су у култури апаратчици гори него икада! Пошто је култура у запећку, у њу долазе кадрови из запећка – они најгори. Ни један од њих није успео да се наметне ни у јавности, ни у Влади. И, ниједан због тога није поднео оставку.”
Ништа мање љута није ни Биљана Србљановић која каже да се “медиокритети удружени око власти труде да омаловаже све оно што иоле вреди у српском позоришту”: “У свакој пристојној земљи света људи који су изабрани да представљају своје грађане имају једну обавезу и задатак: да негују оно што је најбоље у националној култури. Код нас ствари стоје сасвим супротно: наши функционери у култури користе свој мандат да би се обрачунавали с оним што вреди, снижавали критеријуме, наметали оно што је горе и од њих самих. Даријан Михајловић, градски секеретар за културу, окупља око себе неталентоване и грамзиве типове који се мувају по таблоидима, растурају дезинформације, клевећу, просто покушавају да закулисним причама дискредитују све што је боље од њих самих – а све је боље од њих самих! То је дружина, окупљена око човека на изборној функцији, која користи своје политичке и чаршијске везе да се обрачунава са људима бољим и вреднијим од себе. То њима не може много да помогне, јер сви таблоиди ове земље неће од Ивана Лалића направити доброг писца нити мудрог човека, нити ће од редитеља Дејана Мијача направити – мафијаша. Све то заједно баца прашину у очи јавности, доводи људе у ситуацију да им се оно што је њихово – згади, да се повуку, да оставе место горима од себе.”
Баш лоша парада! |
