Imao je nešto očaravajuće, neponovljivo, samo svoje, neku čudesnu mekoću ili bolje rečeno nonšalantnu žovijalnost i, istovremeno, plemenitu samoironiju kojom je gradio distancu između svog glumačkog bića i uloge koju tumači. Kretao se poput ekvilibriste, nekako lako i spontano, ivicom žanrova, iz komičnog prizivao tragično, iz oporosti lirizam, plenio šarmom koji je svako njegovo pojavljivanje na sceni činio nalik trenutnoj (ali ne i paušalnoj) improvizaciji i možda zbog tih osobina, priznajem, bio je moja velika slabost. Kad je Vlada Kaćanski u pitanju, uvek sam više bila obožavalac no “objektivni” kritičar.
Otišao je zauvek, tog 15. oktobra, kad smo svi očekivali potpuno drugačiji izveštaj iz bolnice iz koje su, danima pre toga, stizale ohrabrujuće vesti o njegovom stanju.
Ne umire se, tek tako, sa 56 godina! I sa toliko neodigranih uloga! Napisala sam već, i opet ću: mimoišao ga je čehovljevski repertoar u mladosti i likovi poput Trepljeva, Ivanova, Platonova... Ali ostali su, za njega pisani, Ujka Vanja, Gajev... Ako je iko u ovom našem glumištu bio “čehovljevski glumac” par ekselans, onda je to svakako Vlada Kaćanski.
Ali, ne napušta se ni scena, tek tako, usred predstave, usred monologa, u ulozi skrojenoj po njegovoj meri (ili je on tog Muža podesio prema sopstvenoj)! Pred publiku je poslednji put stao 22. septembra, u predstavi Nahod Simeon. Na sopstveni, izričiti zahtev i rizik, već izmenjen i izmučen bolešću, gotovo neprepoznatljivog i stasa i glasa, kao da je sva životna energija nekud iščezla... Samo je polako spustio mikrofon i izašao sa scene. Potresno i – tako pozorišno / glumački. Poruka tog gesta bila je više no jasna, ali verujem da, u tom trenutku, nije bilo nikoga u gledalištu Srpskog narodnog pozorišta spremnog da je – tako jednoznačnu i definitivnu – prihvati.
Pamtim svoj prvi susret sa Vladom Kaćanskim: on, tek svršeni akademac, stipendista Srpskog narodnog pozorišta, već s nagradom “Bojan Stupica” koju je FDU u to vreme dodeljivao najboljim studentima završne godine i ja, mlad novinar.
Dakle, u SNP je došao da “odradi” stipendiju i da se posle toga, verovatno, otisne u Beograd, mesto stremljenja svakog mladog, ambicioznog glumca. Iz tog susreta pamtim njegovu rečenicu: Ja nemam vremena (da godinama iznosim tacne, da statiram…), želim da igram sad, a ne kao četrdesetogodišnjak, uloge koje su pisane za glumce mojih godina… Bio je nestrpljiv, željan scene, uloga, došao je kao mlada zvezda da osvoji svet, da pokaže šta i koliko može… Ali… Sreli smo se, opet je u pitanju bio intervju, opet za ovaj list, šest godina kasnije. Vlada je, iznenada, već bio glumac mlađe srednje generacije, bez nekih značajnijih uloga za sobom, ako izuzmemo povod tog intervjua: ulogu Zganarela u Don Žuanu Ljubiše Georgijevskog.
“Strah me hvata kad pomislim koliko je vremena prošlo i šta sam sve mogao da u tom vremenu uradim”, rekao je tada, “pravdajući” na neki način to sticajem okolnosti, čestim smenjivanjem upravnika, odlaskom stalnih reditelja iz SNP-a... “Sedeo sam i čekao, igrao uloge koje me se nisu mnogo ticale i počeo da strahujem od ponavljanja, od klišea (…) Meni niko u ovih šest godina u pozorištu nije rekao: ovo si dobro uradio, ovo ti je bilo koješta, marš iz pozorišta (…) Ipak, čekam, stalno čekam i mislim – nešto će se desiti. Što je bilo, bilo je, šta smo uradili, uradili smo, a sad će da krene. U međuvremenu, godine prolaze…”
I dok je u matičnoj kući uglavnom čekao, neki novi klinci na novosadskoj Akademiji umetnosti: Haris Pašović, među prvima, a potom i Nikita Milivojević, prepoznaju u Vladi Kaćanskom onu apartnost glumačkog izraza, modernost, ma šta to značilo… U Akademskom pozorištu “Promena” igra u predstavama: Ludak i opatica Vitkijeviča (1982) i Jelka kod Ivanovih Aleksandra Vvedenskog (1983) u režiji Harisa Pašovića, Viktor ili deca na vlasti Rožea Vitraka u režiji Nikite Milivojevića (1984). Iz tog perioda potiče i njegova priča kako bi voleo da ima ključ od nekog podruma ili tavana, kako priziva neko ljubopitljivo, aktuelno, živo pozorište s istomišljenicima, drugarima…
Na toj liniji, pronašli su se Vlada Kaćanski i Ljubiša Ristić, tada u Subotici. No, pre susreta s Ristićevim teatrom, pre no što će kod njega odigrati Grofa od Kenta u Kralju Liru, pre no što će zaigrati u Jegoru Buličovu i Areteju kod Dušana Jovanovića, pre no što će biti najzačudniji, poaroovski Porfirije Petrovič u Zločinu i kazni i Ivan Karamazov u Braći Karamazov Saše Milenkovskog (sve u KPGT-u), Vlada je, ipak, odigrao važne, značajne uloge u Srpskom narodnom pozorištu.
Bio je On u Krecovom Gnezdu u režiji Radmile Vojvodić, Rajko Pevac u Kovačevićevom komadu Sveti Georgije ubiva aždahu u režiji Egona Savina, Šerbulić u Rodoljupcima u režiji Slobodana Unkovskog… A onda je, 1993, došao taj Kir Janja (Ljuboslava Majere), njegova životna uloga kojom je verovatno i poslednje skeptike – sem žirija Sterijinog pozorja – uverio da je veliki glumac. Sterijinu nagradu dobio je četiri godine kasnije, za ulogu Kuma Svete u Mrešćenju šarana Aleksandra Popovića, u režiji Egona Savina. No, ta naknadna pravda nije zalečila dubok rez prethodne nepravde. Patio je, često bio gorak… S razlogom, jer bio je “skrojen”, imao moć, talenat, snagu da bude među najvećima. I bio je, ali mu to nisu (dovoljno često) govorili (oni od kojih je to priželjkivao).
Tek kada je, s onim nekadašnjim, gotovo mladalačkim, ludističkim žarom prvi put zaigrao u predstavi (Gombrovičevo Venčanje) svoga sina, izrazito talentovanog Marka Kaćanskog, pre tri godine, bio je uočljivo izmenjen: miran, opušten, svestan sebe, ostvaren. Samo neko ko ne zna prirodu glumca pomislio bi da je glad (za ulogama, igrom, aplauzom, priznanjima) zadovoljena. Nije. Ali, bio je tu taj novi, snažan motiv... I bezbroj puta me je pitao: kad će ta kritika? Ovaj put ne zbog sebe.
* * *
Vladislav Kaćanski rođen je u Novom Sadu 3. juna 1950. Osnovnu školu, Gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” i Višu ekonomsko-komercijalnu školu, po očevoj želji, završio je u rodnom gradu, a Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu 1977. U Srpskom narodnom pozorištu bio je od 1. septembra 1977.

NAGRADE:
Nagrada “Bojan Stupica”, kao najbolji student četvrte godine glume Fakulteta dramskih umetnosti;
Nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije 1980. za ulogu Pumpalovskog u predstavi Peskvelija Živka Činga;
Nagrade na Susretu vojvođanskih pozorišta:
– za ulogu Rajka Pevca, u predstavi Sveti Georgije ubiva aždahu Dušana Kovačevića, Novi Sad 1987,
– za ulogu Kir Janje u predstavi Kir Janja (Tvrdica) Jovana Sterije Popovića, Sremska Mitrovica 1993;
Statueta slobode za najbolju mušku ulogu na Pozorišnim svečanostima u Mladenovcu 1993. za ulogu Kir Janje u predstavi Kir Janja (Tvrdica) Jovana Sterije Popovića;
Glumačka nagrada na Zemun festu, Gardoš teatar, Zemun 1993. za ulogu Kir Janje u predstavi Kir Janja (Tvrdica) Jovana Sterije Popovića;
Nagrada publike na Sterijinom pozorju 1993. za ulogu Kir Janje u predstavi Kir Janja (Tvrdica) Jovana Sterije Popovića;
Nagrada na Vršačkoj pozorišnoj jeseni (Festival klasike) 1993. za ulogu Kir Janje u predstavi Kir Janja (Tvrdica) Jovana Sterije Popovića;
Sterijina nagrada za ulogu Svete Milosavljevića u predstavi Mrešćenje šarana A. Popovića 1997.