Имао је нешто очаравајуће, непоновљиво, само своје, неку чудесну мекоћу или боље речено ноншалантну жовијалност и, истовремено, племениту самоиронију којом је градио дистанцу између свог глумачког бића и улоге коју тумачи. Кретао се попут еквилибристе, некако лако и спонтано, ивицом жанрова, из комичног призивао трагично, из опорости лиризам, пленио шармом који је свако његово појављивање на сцени чинио налик тренутној (али не и паушалној) импровизацији и можда због тих особина, признајем, био је моја велика слабост. Кад је Влада Каћански у питању, увек сам више била обожавалац но “објективни” критичар.
Отишао је заувек, тог 15. октобра, кад смо сви очекивали потпуно другачији извештај из болнице из које су, данима пре тога, стизале охрабрујуће вести о његовом стању.
Не умире се, тек тако, са 56 година! И са толико неодиграних улога! Написала сам већ, и опет ћу: мимоишао га је чеховљевски репертоар у младости и ликови попут Трепљева, Иванова, Платонова... Али остали су, за њега писани, Ујка Вања, Гајев... Ако је ико у овом нашем глумишту био “чеховљевски глумац” пар екселанс, онда је то свакако Влада Каћански.
Али, не напушта се ни сцена, тек тако, усред представе, усред монолога, у улози скројеној по његовој мери (или је он тог Мужа подесио према сопственој)! Пред публику је последњи пут стао 22. септембра, у представи Наход Симеон. На сопствени, изричити захтев и ризик, већ измењен и измучен болешћу, готово непрепознатљивог и стаса и гласа, као да је сва животна енергија некуд ишчезла... Само је полако спустио микрофон и изашао са сцене. Потресно и – тако позоришно / глумачки. Порука тог геста била је више но јасна, али верујем да, у том тренутку, није било никога у гледалишту Српског народног позоришта спремног да је – тако једнозначну и дефинитивну – прихвати.
Памтим свој први сусрет са Владом Каћанским: он, тек свршени академац, стипендиста Српског народног позоришта, већ с наградом “Бојан Ступица” коју је ФДУ у то време додељивао најбољим студентима завршне године и ја, млад новинар.
Дакле, у СНП је дошао да “одради” стипендију и да се после тога, вероватно, отисне у Београд, место стремљења сваког младог, амбициозног глумца. Из тог сусрета памтим његову реченицу: Ја немам времена (да годинама износим тацне, да статирам…), желим да играм сад, а не као четрдесетогодишњак, улоге које су писане за глумце мојих година… Био је нестрпљив, жељан сцене, улога, дошао је као млада звезда да освоји свет, да покаже шта и колико може… Али… Срели смо се, опет је у питању био интервју, опет за овај лист, шест година касније. Влада је, изненада, већ био глумац млађе средње генерације, без неких значајнијих улога за собом, ако изузмемо повод тог интервјуа: улогу Зганарела у Дон Жуану Љубише Георгијевског.
“Страх ме хвата кад помислим колико је времена прошло и шта сам све могао да у том времену урадим”, рекао је тада, “правдајући” на неки начин то стицајем околности, честим смењивањем управника, одласком сталних редитеља из СНП-а... “Седео сам и чекао, играо улоге које ме се нису много тицале и почео да страхујем од понављања, од клишеа (…) Мени нико у ових шест година у позоришту није рекао: ово си добро урадио, ово ти је било којешта, марш из позоришта (…) Ипак, чекам, стално чекам и мислим – нешто ће се десити. Што је било, било је, шта смо урадили, урадили смо, а сад ће да крене. У међувремену, године пролазе…”
И док је у матичној кући углавном чекао, неки нови клинци на новосадској Академији уметности: Харис Пашовић, међу првима, а потом и Никита Миливојевић, препознају у Влади Каћанском ону апартност глумачког израза, модерност, ма шта то значило… У Академском позоришту “Промена” игра у представама: Лудак и опатица Виткијевича (1982) и Јелка код Иванових Александра Введенског (1983) у режији Хариса Пашовића, Виктор или деца на власти Рожеа Витрака у режији Никите Миливојевића (1984). Из тог периода потиче и његова прича како би волео да има кључ од неког подрума или тавана, како призива неко љубопитљиво, актуелно, живо позориште с истомишљеницима, другарима…
На тој линији, пронашли су се Влада Каћански и Љубиша Ристић, тада у Суботици. Но, пре сусрета с Ристићевим театром, пре но што ће код њега одиграти Грофа од Кента у Краљу Лиру, пре но што ће заиграти у Јегору Буличову и Аретеју код Душана Јовановића, пре но што ће бити најзачуднији, поароовски Порфирије Петрович у Злочину и казни и Иван Карамазов у Браћи Карамазов Саше Миленковског (све у КПГТ-у), Влада је, ипак, одиграо важне, значајне улоге у Српском народном позоришту.
Био је Он у Крецовом Гнезду у режији Радмиле Војводић, Рајко Певац у Ковачевићевом комаду Свети Георгије убива аждаху у режији Егона Савина, Шербулић у Родољупцима у режији Слободана Унковског… А онда је, 1993, дошао тај Кир Јања (Љубослава Мајере), његова животна улога којом је вероватно и последње скептике – сем жирија Стеријиног позорја – уверио да је велики глумац. Стеријину награду добио је четири године касније, за улогу Кума Свете у Мрешћењу шарана Александра Поповића, у режији Егона Савина. Но, та накнадна правда није залечила дубок рез претходне неправде. Патио је, често био горак… С разлогом, јер био је “скројен”, имао моћ, таленат, снагу да буде међу највећима. И био је, али му то нису (довољно често) говорили (они од којих је то прижељкивао).
Тек када је, с оним некадашњим, готово младалачким, лудистичким жаром први пут заиграо у представи (Гомбровичево Венчање) свога сина, изразито талентованог Марка Каћанског, пре три године, био је уочљиво измењен: миран, опуштен, свестан себе, остварен. Само неко ко не зна природу глумца помислио би да је глад (за улогама, игром, аплаузом, признањима) задовољена. Није. Али, био је ту тај нови, снажан мотив... И безброј пута ме је питао: кад ће та критика? Овај пут не због себе.
* * *
Владислав Каћански рођен је у Новом Саду 3. јуна 1950. Основну школу, Гимназију “Јован Јовановић Змај” и Вишу економско-комерцијалну школу, по очевој жељи, завршио је у родном граду, а Факултет драмских уметности у Београду 1977. У Српском народном позоришту био је од 1. септембра 1977.

НАГРАДЕ:
Награда “Бојан Ступица”, као најбољи студент четврте године глуме Факултета драмских уметности;
Награда Удружења драмских уметника Србије 1980. за улогу Пумпаловског у представи Песквелија Живка Чинга;
Награде на Сусрету војвођанских позоришта:
– за улогу Рајка Певца, у представи Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића, Нови Сад 1987,
– за улогу Кир Јање у представи Кир Јања (Тврдица) Јована Стерије Поповића, Сремска Митровица 1993;
Статуета слободе за најбољу мушку улогу на Позоришним свечаностима у Младеновцу 1993. за улогу Кир Јање у представи Кир Јања (Тврдица) Јована Стерије Поповића;
Глумачка награда на Земун фесту, Гардош театар, Земун 1993. за улогу Кир Јање у представи Кир Јања (Тврдица) Јована Стерије Поповића;
Награда публике на Стеријином позорју 1993. за улогу Кир Јање у представи Кир Јања (Тврдица) Јована Стерије Поповића;
Награда на Вршачкој позоришној јесени (Фестивал класике) 1993. за улогу Кир Јање у представи Кир Јања (Тврдица) Јована Стерије Поповића;
Стеријина награда за улогу Свете Милосављевића у представи Мрешћење шарана А. Поповића 1997.