Непокретност, провинцијални дух, паланачка самодовољност јесу највећи непријатељи цивилизацијског напретка, културе, уметности. Српско народно позориште, од оснивања 1861. године, својим репертоарским опредељењем, ангажовањем уметника из иностранства, међународном сарадњом, упорно доказује своју евроцентричност, своју опредељеност и истрајност за стварањем позоришног језика који ћемо, једног дана, сви у Европи разумети.
Наше позориште је само у овој години пружило најмање три валидна доказа да је његова мисија несумњива. У јуну, на седници у Визбадену “најстарији театар у Срба” постао је члан Европске театарске конвенције. Током ове године, уз садејство колега из Егера (Мађарска), Сент Ђерђа (Румунија), Шћећина (Пољска) и Нанта (Француска), интензивно припремамо оснивање нове позоришне асоцијације – Тетар без граница (Theater Whitout Frontiers), чији је циљ обликовање тематског фестивала који би у трогодишњем периоду био презентован у свих шест градова које обухвата ова асоцијација.
Најзначајнијом карактеристиком овог фестивала сматрамо тенденцију да се пронађе заједничка тематска нит, проблем који би позоришно био захваћен, који би уистину подједнако занимао публику у свих шест позоришта земаља оснивача. Тиме би био показан заједнички именитељ наших проблема, заједничка поетичка нит наше позоришне стварности. Вредна посебност ове асоцијације у оснивању јесте инсистирање на приближавању стандарда позоришне продукције (технологија, организације путовања, опслуживања представа, итд).

Све нас више и чешће траже
На делу је, међутим, и велика противречност – могућа, наравно, само на Балкану – на којем егзистира Српско народно позориште: што се више Европа уједињује, што простор који смо звали иностанство за друге народе постаје мањи, нама пространства иностранства постају шира!
Тако смо, сулудим догађајима деведесетих гурнути, доспели у ситуацију да разликујемо два иностранства, да имамо два међународна плана, које чак и у финансијском погледу (када с обраћамо финансијерима) раздвајамо: то је истински бели свет – Европа у најопштијем значењу речи и тзв. “наше” иностранство – земље бивше Југославије. Злобници могу сада томе придодати и Црну Гору, земљу језика и обичаја који се само у нијансама разликују од наших. О доживљају, рецепцији наших представа у ова два-три иностранства, нешто касније. Ваља нам, кад је у питању наступ на међународној сцени, истаћи неколико запажања до којих смо дошли у пракси. Није исти пријем позоришних дела у земљама бивше Југославије и земљама које припадају породици словенских језика, као што није исти пријем представа српских класика на којима су однеговане бројне генерације у земљама бивше Југославије.
Највећи израз наше чежње, можда утопијске, за разговетношћу свих људи света, без имало патетике, јесте билингвална копродукција представе Троил и Кресида у режији Лоранс Калам чија је претпремијера и премијера, а потом и дванаест реприза изведено у Театру Ла Каруж у Женеви премијерна, а потом шест вечери пред препуном двораном СНП-а у Новом Саду. Овај заједнички посао нашег позоришта, швајцаске театарске Компаније 03 и Театра Ла Каруж у којем се потпуно равноправно чују француски и српски језик, има снагу великог симбола, амблематски значај за наше позориште.
Свакако да билингвалност, мултилингвалност није нешто најновије у позоришном изразу. Али у нашем случају то није само део редитељског поступка у коме, посве мотивисано две сукобљене стране Тројанци и Грци говоре својим језицима, а повремено се чују и с муком свладане говорне фразе језика којим говори непријатељ. Управо тај напор, та мука с речима, тежња да се пронађе реч, да се постигне споразум, конвенција, јесте средиште наше данашње приче, и приче вишевековне. Да је човек речју, споразумом, конвенцијом заменио неке своје грубе покрете, не би се узалудно проливала крв, “тај заиста особен сок”, драгоцен. Значај позоришног пројекта Троил и Кресида, превазилази димензије света позорнице – он се племенито меша с пословима свакидашњег света, с антропологијом културе боље рећи, јер на позорницу изводимо глумачку трупу из Швајцарске у којој се ратом вековима није ништа решавало и глумачку трупу из земље Србије, која худом судбином, да парафразимо српског драмског класика Душана Ковачевића, има пет годишњих доба: пролеће, зиму, лето, јесен и рат. Та два света представе Троил и Кресида, Запад и Исток, у зачуђујућем, али допустивом редитељском еклектицизму Лоранс Калам где су се помешала и ускомешала времена, стилови, нема снажније мисли од оне којом се сугерише – моћ језика, разговора, моћ комуникације.
Ваља овде истаћи, свакако, и утицај мултиетничке природе Војводине на остваривање међународне сарадње. Захваљујући богатству , а наша различитост јесте стварно огромно богатство, Српско народно позориште је своје партнере у сарадњи проналазило понајпре у земљама где живе сународници становника Војводине, у њиховим дедовинама – Мађарској, Словачкој, Украјини, Румунији, Немачкој, Аустрији, Пољској... То је тако природно, тако очекивано и најцелисходније. Морамо овде да истакнемо дугогодишњу сарадњу с позориштем “Јозефа Грегора Тајеховског” из малог града Зволена у Словачкој захваљујући којем се везе с позориштима у овој земљи јачају и проширују на друге позоришне центре, а настале су управо захваљујући контактима с уметницима војвођанског словачког позоришта. Од 17. до 20. јуна у овом граду ће бити презентовани Дани СНП-а у Словачкој у оквиру међународног позоришног фестивала Zamocke divadelne hry zvolenske који се одржава у надстварном амбијенту средњовековног замка.
Српско народно позориште реализује своју међународну сарадњу на три плана: оперском, драмском и балетском. Опера је у прошлој години остварила два велика програма: гостовање с представом Вердијевог Риголета у Фанцуској, у Кану (заказано поновно гостовање у марту 2008. с представом Травијата) и гостовање с представом Франка Алфана Васкрсење на великом међународном фестивалу у Мишколцу, у Мађарској. Осим тога, у Опери Српског народног позоришта у Новом Саду веома учестало гостују оперски уметници из иностранства, а такође и солисти-чланови Опере СНП-а остварују индивидуална гостовања у оперским кућама у Европи.
Балет Српског народног позоришта – Форум за нови плес други пут узастопно је учествовао на фестивалу “МОТ – Млад отворен театар” у Скопљу. Пре две године с продукцијом Фрагменти и Спољашњи и унутрашњи кругови, а прошле године с представом Језик зидова коју је на БИТЕФ-у 2006. публика прогласила најбољом. На престижном фестивалу Охридско лето СНП је такође учествовало пре две године с представом Грк Зорба.

Чежња за Европом
Такође, овде је важно да се помене да у Српском народном позоришту дуги низ година, а можда и цео век, траје пракса, да као гости раде редитељи из инсотранства (Јиржи Јароцки, Кажимјеж Дејмек, Ласло Бабарци, Томи Јанежич), сценографи (Кришка, Ото Шујан, Јурај Фабри), диригенти (Јон Јанку, Лус Салемно), кореографи (Јенс ван Дал, Гај Вајзман, Рони Хавер, Иштван Херцог, Сташа Зуровац), балетски играчи, оперски солисти, глумци... И то је део међународне сарадње, свакако, прожимање различитих култура и њихов дотицај.
Указује се да се међународни контакти успостављају на два начина. Један је неинтеционални – фестивалски, дакле, по позиву селектора, а други интенционални – подстакнут изнутра, било да идеја о сарадњи потиче из Српског народног позоришта, или од партнера из иностранства. Први облик значи потврду овде стечених позоришних вредности које су мерљиве општим европским позоришним мерилима, други је репрезентативни, има карактер “представљања” одређене позоришне културе. Први је по учесталости непредвидив, други утемељен у уговорима, дакле планиран. Речју, оба врсте међународних контаката су драгоцене и најбоље у свом прожимању.
Данас, када нас удружују, подстичу најважнија болна питања новопридружених земаља Европској унији и њихово несналажење у новонасталим околностима или питања наша, нас који још увек чежњиво, као типска јунакиња једног комада оца наше комедиографије, гледамо према Европи – ми, болно је то признати, немамо могућност да увек на прави начин артикулишемо ту потребу за другачијим позоришним погледом на свет...Речју, данас када нам је контакт, покретљивост, потреба за презентацијом позоришне културе Војводине неопходна потреба она се ипак остварује у скромном обиму. Све је више позива за заједничке позоришне послове из земаља бивше Југославије, па потом из Румуније, Мађарске, Словачке, Пољске, Немачке, Аустрије, Француске, Грчке, Бугарске, Кипра, итд. Много је више иницијатива за копродукције, гостовања, размену уметника него што је могућности за њихово остваривање. Новац, дакле, диктира све, па тако и наше жеље за путовањем.