Opera Srpskog narodnog pozorišta je kao prvu ovosezonsku premijeru iznedrila još jedan repertoarski biser, višeslojnu i dramatičnu sagu o zločinu i strasti, o očajničkoj potrebi za ljubavlju – Šostakovičevu Katarinu Izmajlovu. Uz vrhunski rad kompletnog ansambla, ponovo briljantan hor, atraktivnu scenografiju i provokativne kostime, te osavremenjen rediteljski izraz Dejana Miladinovića, glavne počasti, kako je i običaj i red, pripadaju solistima, na prvom mestu sopranima.
Neodoljivo atraktivna, snažnog scenskog izraza i moćne interpretacije, prvakinja Opere SNP-a Svitlana Dekar i ovog puta je opravdala odavno zasluženu reputaciju heroine domaće pevačke scene. Rođena Ukrajinka, diplomirala je na Konzervatorijumu u Ljvovu u klasi profesora Vladimire Čajke, a zatim započela uspešnu karijeru u Teatru opere i baleta u istom milionskom gradu podno Karpata. Nakon stažiranja u kijevskom Nacionalnom tetaru, usavršila se u Grand operi u Parizu, kod maestra Katalana. Izuzetnim glasovnim mogućnostima obogatila je brojna scensko-muzička dela na scenama novosadske i beogradske opere, poput Travijate, Aleka, Sutona, Ere s onoga svijeta, Madam Baterflaj, Trubadura, Karmen, Vaskrsenja, između ostalih i Magbeta za koga je 2004, kao i jednu godinu kasnije, za ulogu u Vaskrsenju, dobila godišnju nagradu SNP-a. Nakon zle škotske kraljice u Verdijevoj adaptaciji klasične Šekspirove tragedije, ponovo se suočila sa Ledi Magbet, ovog puta ...Mcenskog okruga po naslovu novele/predloška Nikolaja Semjonoviča Ljeskova.

Da li to znači da ste pretplaćeni na uloge negativki, ili...?
Ona za mene nije potpuno negativna, mada je reditelj imao sasvim drugačije mišljenje. Po njemu, Katarina je skroz negativna. Ali, ona postaje takva jer nema ljubavi. Prvo što dobija od života su beda i nemaština, zatim se udaje za bogatog čoveka koga ne voli, ali naivno misli da će na takav način doći i do lične sreće, što ipak ne biva. Zarobljena je kao ptica u kavezu, lepa je, ali ne i slobodna, drže je kao kuvaricu i zavesu, kao pokriće za muža koji je netradicionalno orijentisan – gej. Kad shvati da joj je svaki dan isti, svejedno da li sija sunce ili pljušti kiša, i da je prinuđena da kuva i služi svekra koji je tretira kao otirač za noge – a pri tom je niko ne pita šta je u njenoj duši – ona zapada u stanje slično ludilu. Zavidi golubici koja ima svog goluba sa kojim je svila svoje gnezdo, o čemu i sama mašta. Dodatno je na zlo navodi i svekar koji stalno priprema otrov za pacove, kao da sam želi da bude ubijen. Na kraju tako i bude, ali zašto? Zato što je videla Sergeja u kome je prepoznala muškarca. U vremenu koje je prikazano u operi žena i nije mogla da se razvede i napusti porodicu, ali i sadašnjost možemo tretirati tako – da žena nema izbora, da je pritisnuta tradicijom, zakonima, muškarcem.

Da li su to sve opravdanja za njena kasnija dela, čak i zločine?
Apsolutno, mnogi bi tako reagovali, a zločin je počinila da bi zaštitila Sergeja. Kada se zaljubila i proživela tih sedam dana kao jedan tren, kako i peva, saznala je da Boris Timofejević namerava da ga umori batinama. Tada je morala da izabere čiji joj je život draži, a uz to je imala i svest o lošim stvarima koje je doživela u tom domu. Tim činom spasila je Sergeja.

Kako ste se suočili sa surovim realizmom na sceni i velikim brojem prilično brutalnih situacija, s tučama i čistim naturalizmom?
Život i jeste izuzetno naturalan, pa mi se čini da je dobro što se to prenelo i na scenu. Ne treba publika mnogo da umišlja i mašta. Ono što smo hteli da izrazimo i pevački i glumački, mi smo i izrazili, i nema tu nikakvog domišljanja. Svi su videli i ubistva i na kakav način su se ona desila, s kolikim intenzitetom i kakvim emocijama. Taj realizam je prilično pogodio publiku; gledaoci su bili fascinirani, što je dobro za nas, za predstavu.

U pozorištu se, kao i na filmu, često nude bajke, ili barem ulepšana stvarnost, a ovo je neobično jer je ogoljeno, predstavljena je tamna strana života. Da li je dobro i korisno gledati takve stvari u teataru?
Korisno ili ne, tek – život je mračan. Svetlost i bajke postoje samo u našoj mašti i uvek se završavaju hepiendom, veseljem i svadbom, ali nikada ne vidimo ono što se dogodilo nakon svadbe, kad nastanu problemi, svađe i ostalo. U ovom našem zemaljskom životu nikad ne može biti hepienda. O tim groznim stvarima koje se dešavaju oko nas, a i nama samima, treba da govorimo da bismo ih prihvatili i razumeli zbog čega se događaju, jer će nas taj odgovor možda u budućnosti dovesti do toga da takvih stvari više ne bude.

Obučeni ste u skladu s ulogom, provokativno, naglašeno erotizovano i učestvujete u nekoliko slobodnijih scena u kojima ste nagi. Kakav je osećaj biti takav na sceni?
Svaki čovek je kao cvet koji se razvija, raste, vene, pa kad pokaže svoje telo to nije ništa strašno niti složeno. Za mene tu nije bilo apsolutno ničega što bi me šokiralo, a i erotizovani kostimi su interesantni. Zanimljivije je gledati ovako postavljenu operu, zato što je u klasičnoj izvedbi sve prilično mračno, i publika to ne može da izdrži. Mračna je muzika, kao i to vreme – zima, nema šta da se gleda, a za publiku mora biti malo fieste. Ta erotizacija je praznik za oko. Doduše tada malo muzika ode u drugi plan, ali zato napred izbija sama radnja. Za nas pevače i orkestar bilo je pomalo teško da se naviknemo na to, ali je zato publika dobila najviše i nije joj bilo tako teško da prihvati predstavu. A Šostakoviča uglavnom teško prihvataju, slušaju ga, ali ga niko ne pevuši kada je opušten. Čak i u Moskovskom teatru, već u drugom činu nema pola sale, mada ulaznice koštaju 140 dolara i više, ali tamo prikazuju četiri čina bez pauze. Mi smo to bolje rešili, više je rezova, inače bi bilo dosadno, niko ne bi mogao da izdrži. U ovom slučaju Katarina je bliža nama i ovom vremenu, svako može da je razume i ona nije toliko zla i mračna, više izaziva sažaljenje no odvratnost.

Poređenje sa Magbetom prosto se samo nameće?
Pisac je Katarinu i video kao ženu koja ide za parama koje će joj doneti sve što joj treba u životu, čak i ljubav. Da, ona gazi druge ljude, čini zločine, ali ne sama od sebe, jer je za sve motiviše Sergej, koji nikoga ne voli i osim novca nema druge prioritete. Sve zločine počinila je zbog njega i njegovih kompleksa, a njoj zapravo nisu potrebne pare, već život, ljubav. Kao i svakom živom čoveku. Zato stalno misli da će još samo ovim, narednim činom pridobiti ljubav, a zatim će sve biti idealno. Posle ubistva muža odlazi u crkvu i govori kako je “danas naš dan, i sutra, i zauvek...” i sebe tera da veruje u to, a duboko u sebi zna da nije tako i da je počinila zločin.

Na ovu Verdijevu operu asocira i gotovo nepogrešiv scenski rad hora u Katarini.
Hvala Bogu. Ponosim se našim horom, ne samo kako pevaju, već i kako rade na sceni, kako rešavaju glumačke zadatke, jer sami solisti ne bi mogli da izguraju celu predstavu. Horisti su fenomenalni i mnogo nam pomažu na sceni. Reditelj im je dao samo naznake, slike ili impulse, gotovo nagoveštaje i nije radio pojedinačno, pa je svako od njih sam pronašao svoj karakter, koji je toliko interesantan da kada izlazim na scenu i pevam svoju ariju, vidim ljude koji žive u tom trenutku sa mnom. Vidim gladne poglede muškaraca i zatim arija lako izađe iz mene, jer imam podlogu. Veoma je bitno da hor dobro peva, ali i da glumi, kao ženski deo u sceni u zatvoru: one imaju snažan izražaj u očima, kad ih vidim mogu da krenem, a kad bi u njihovim očima videla prazan pogled u stilu “ostavila sam mleko u frižideru, treba da kuvam mužu ručak”, meni bi malo šta na sceni polazilo za rukom. Teško je izgurati sve sam, a opera se sva i zasniva na timu, na sintezi muzike, glume i pevanja.

I kostimi su vam očigledno prijali?
Meni su kostimi Jasne Badnjarević izuzetni, ona je fenomenalan kreator i mislim da bi neke predstave u prošlosti bile još uspešnije da ih je ona radila, a i Pozorište bi potrošilo manje novaca. Zamislite ženu koja je za svakog horistu posebno sama napravila kostim, što je ogroman posao za kratko vreme. Njome samo možemo da se ponosimo. A moji kostimi su izražajni svaki za sebe, već sam izlazak u novoj odeći nagoveštava šta će se u toj sceni desiti.

Utisak je da odavno neko opersko delo otpevano na stranom jeziku nije zvučalo toliko kvalitetno i kompaktno, kao Katarina Izmajlova na ruskom?
Posebnu pažnju bih skrenula na ukrajinskog korepetitora Gleba Gorbunova koji je uložio najviše od svih nas u ovu operu. Da nije bilo njega ne znam da li bi predstava uopšte i izašla. Visoko je kvalitetan korepetitor i od njega su drugi mogli da nauče mnogo. Najteži posao je izneo na svojim leđima. Sa svakim od nas je učio ulogu i radio koliko god je puta kome trebalo, a kad ponavljate samo svoje, dosadi vam, a kamoli da sve uloge i pevate i svirate, i ispravljate greške. Želim da mu zahvalim i u svoje, i u ime ostalih pevača, a nadam se da će i ubuduće sarađivati s nama.

Možete li da povučete paralelu između rada na operi u Ukrajini i kod nas, u Srbiji?
Tamo se radi više i temeljnije, pre svega zato što imaju mnogo više vrhunskih profesionalnih korepetitora, koji se veoma pažljivo biraju. I sam rad je drugačije organizovan, a pre svega marketing, koji radi savršeno, pa su sale uvek pune, postavljaju se i dodatna sedišta. I solista je duplo više, orkestar je za četvrtinu veći, ima više dirigenata, pa svaki ima svoju predstavu. Solisti stalno putuju, mesečno imaju dva do tri izlaska iz zemlje, istu predstavu pevaju kod kuće i negde na gostovanju. Dok ovde čekamo i po pola meseca na sledeći nastup, tamo se opera izvodi svaki dan, a kad si zauzet uskače neko drugi. Plata soliste je oko 1.000 dolara, a za svaku treću predstavu u mesecu dobijaš bonus od 100 dolara. Ipak, marketing je glavni, pa uz najavu svake predstave idu i velikim slovima ispisana imena i fotografije solista koji tog dana pevaju, dok smo kod nas Valentina Milenković i ja često pobrkane u programu. Nisam stručnjak za tu oblast, ali znam da se tako ne radi posao. U Ukrajini sam marketing zarađuje mnogo novaca, jer za svaki pevački ugovor u inostranstvu uzima 75 odsto, što sve ide pozorištu koje i pravi angažmane pevačima, pa zato kuće imaju para, žive i ulažu u nove projekte. Prave se promo-materijali i šalju na sve strane sveta, svi su srećni i zadovoljni i najvažnije – pevač stalno peva, a što više peva to je i kvalitetniji, jer pevač je kao brilijant, što ga više poliraš to je sjajniji. Ovde se pak ispoljava druga poslovica, da pod ležećim kamenom voda ne teče. Ako se promeni politika i naš kvalitet će više doći do izražaja, SNP će biti još veća, značajnija i ponosnija kuća, a svi ljudi oko nas će biti vedriji i srećniji.