Опера Српског народног позоришта је као прву овосезонску премијеру изнедрила још један репертоарски бисер, вишеслојну и драматичну сагу о злочину и страсти, о очајничкој потреби за љубављу – Шостаковичеву Катарину Измајлову. Уз врхунски рад комплетног ансамбла, поново бриљантан хор, атрактивну сценографију и провокативне костиме, те осавремењен редитељски израз Дејана Миладиновића, главне почасти, како је и обичај и ред, припадају солистима, на првом месту сопранима.
Неодољиво атрактивна, снажног сценског израза и моћне интерпретације, првакиња Опере СНП-а Свитлана Декар и овог пута је оправдала одавно заслужену репутацију хероине домаће певачке сцене. Рођена Украјинка, дипломирала је на Конзерваторијуму у Љвову у класи професора Владимире Чајке, а затим започела успешну каријеру у Театру опере и балета у истом милионском граду подно Карпата. Након стажирања у кијевском Националном тетару, усавршила се у Гранд опери у Паризу, код маестра Каталана. Изузетним гласовним могућностима обогатила је бројна сценско-музичка дела на сценама новосадске и београдске опере, попут Травијате, Алека, Сутона, Ере с онога свијета, Мадам Батерфлај, Трубадура, Кармен, Васкрсења, између осталих и Магбета за кога је 2004, као и једну годину касније, за улогу у Васкрсењу, добила годишњу награду СНП-а. Након зле шкотске краљице у Вердијевој адаптацији класичне Шекспирове трагедије, поново се суочила са Леди Магбет, овог пута ...Мценског округа по наслову новеле/предлошка Николаја Семјоновича Љескова.

Да ли то значи да сте претплаћени на улоге негативки, или...?
Она за мене није потпуно негативна, мада је редитељ имао сасвим другачије мишљење. По њему, Катарина је скроз негативна. Али, она постаје таква јер нема љубави. Прво што добија од живота су беда и немаштина, затим се удаје за богатог човека кога не воли, али наивно мисли да ће на такав начин доћи и до личне среће, што ипак не бива. Заробљена је као птица у кавезу, лепа је, али не и слободна, држе је као куварицу и завесу, као покриће за мужа који је нетрадиционално оријентисан – геј. Кад схвати да јој је сваки дан исти, свеједно да ли сија сунце или пљушти киша, и да је принуђена да кува и служи свекра који је третира као отирач за ноге – а при том је нико не пита шта је у њеној души – она запада у стање слично лудилу. Завиди голубици која има свог голуба са којим је свила своје гнездо, о чему и сама машта. Додатно је на зло наводи и свекар који стално припрема отров за пацове, као да сам жели да буде убијен. На крају тако и буде, али зашто? Зато што је видела Сергеја у коме је препознала мушкарца. У времену које је приказано у опери жена и није могла да се разведе и напусти породицу, али и садашњост можемо третирати тако – да жена нема избора, да је притиснута традицијом, законима, мушкарцем.

Да ли су то све оправдања за њена каснија дела, чак и злочине?
Апсолутно, многи би тако реаговали, а злочин је починила да би заштитила Сергеја. Када се заљубила и проживела тих седам дана као један трен, како и пева, сазнала је да Борис Тимофејевић намерава да га умори батинама. Тада је морала да изабере чији јој је живот дражи, а уз то је имала и свест о лошим стварима које је доживела у том дому. Тим чином спасила је Сергеја.

Како сте се суочили са суровим реализмом на сцени и великим бројем прилично бруталних ситуација, с тучама и чистим натурализмом?
Живот и јесте изузетно натуралан, па ми се чини да је добро што се то пренело и на сцену. Не треба публика много да умишља и машта. Оно што смо хтели да изразимо и певачки и глумачки, ми смо и изразили, и нема ту никаквог домишљања. Сви су видели и убиства и на какав начин су се она десила, с коликим интензитетом и каквим емоцијама. Тај реализам је прилично погодио публику; гледаоци су били фасцинирани, што је добро за нас, за представу.

У позоришту се, као и на филму, често нуде бајке, или барем улепшана стварност, а ово је необично јер је огољено, представљена је тамна страна живота. Да ли је добро и корисно гледати такве ствари у театару?
Корисно или не, тек – живот је мрачан. Светлост и бајке постоје само у нашој машти и увек се завршавају хепиендом, весељем и свадбом, али никада не видимо оно што се догодило након свадбе, кад настану проблеми, свађе и остало. У овом нашем земаљском животу никад не може бити хепиенда. О тим грозним стварима које се дешавају око нас, а и нама самима, треба да говоримо да бисмо их прихватили и разумели због чега се догађају, јер ће нас тај одговор можда у будућности довести до тога да таквих ствари више не буде.

Обучени сте у складу с улогом, провокативно, наглашено еротизовано и учествујете у неколико слободнијих сцена у којима сте наги. Какав је осећај бити такав на сцени?
Сваки човек је као цвет који се развија, расте, вене, па кад покаже своје тело то није ништа страшно нити сложено. За мене ту није било апсолутно ничега што би ме шокирало, а и еротизовани костими су интересантни. Занимљивије је гледати овако постављену оперу, зато што је у класичној изведби све прилично мрачно, и публика то не може да издржи. Мрачна је музика, као и то време – зима, нема шта да се гледа, а за публику мора бити мало фиесте. Та еротизација је празник за око. Додуше тада мало музика оде у други план, али зато напред избија сама радња. За нас певаче и оркестар било је помало тешко да се навикнемо на то, али је зато публика добила највише и није јој било тако тешко да прихвати представу. А Шостаковича углавном тешко прихватају, слушају га, али га нико не певуши када је опуштен. Чак и у Московском театру, већ у другом чину нема пола сале, мада улазнице коштају 140 долара и више, али тамо приказују четири чина без паузе. Ми смо то боље решили, више је резова, иначе би било досадно, нико не би могао да издржи. У овом случају Катарина је ближа нама и овом времену, свако може да је разуме и она није толико зла и мрачна, више изазива сажаљење но одвратност.

Поређење са Магбетом просто се само намеће?
Писац је Катарину и видео као жену која иде за парама које ће јој донети све што јој треба у животу, чак и љубав. Да, она гази друге људе, чини злочине, али не сама од себе, јер је за све мотивише Сергеј, који никога не воли и осим новца нема друге приоритете. Све злочине починила је због њега и његових комплекса, а њој заправо нису потребне паре, већ живот, љубав. Као и сваком живом човеку. Зато стално мисли да ће још само овим, наредним чином придобити љубав, а затим ће све бити идеално. После убиства мужа одлази у цркву и говори како је “данас наш дан, и сутра, и заувек...” и себе тера да верује у то, а дубоко у себи зна да није тако и да је починила злочин.

На ову Вердијеву оперу асоцира и готово непогрешив сценски рад хора у Катарини.
Хвала Богу. Поносим се нашим хором, не само како певају, већ и како раде на сцени, како решавају глумачке задатке, јер сами солисти не би могли да изгурају целу представу. Хористи су феноменални и много нам помажу на сцени. Редитељ им је дао само назнаке, слике или импулсе, готово наговештаје и није радио појединачно, па је свако од њих сам пронашао свој карактер, који је толико интересантан да када излазим на сцену и певам своју арију, видим људе који живе у том тренутку са мном. Видим гладне погледе мушкараца и затим арија лако изађе из мене, јер имам подлогу. Веома је битно да хор добро пева, али и да глуми, као женски део у сцени у затвору: оне имају снажан изражај у очима, кад их видим могу да кренем, а кад би у њиховим очима видела празан поглед у стилу “оставила сам млеко у фрижидеру, треба да кувам мужу ручак”, мени би мало шта на сцени полазило за руком. Тешко је изгурати све сам, а опера се сва и заснива на тиму, на синтези музике, глуме и певања.

И костими су вам очигледно пријали?
Мени су костими Јасне Бадњаревић изузетни, она је феноменалан креатор и мислим да би неке представе у прошлости биле још успешније да их је она радила, а и Позориште би потрошило мање новаца. Замислите жену која је за сваког хористу посебно сама направила костим, што је огроман посао за кратко време. Њоме само можемо да се поносимо. А моји костими су изражајни сваки за себе, већ сам излазак у новој одећи наговештава шта ће се у тој сцени десити.

Утисак је да одавно неко оперско дело отпевано на страном језику није звучало толико квалитетно и компактно, као Катарина Измајлова на руском?
Посебну пажњу бих скренула на украјинског корепетитора Глеба Горбунова који је уложио највише од свих нас у ову оперу. Да није било њега не знам да ли би представа уопште и изашла. Високо је квалитетан корепетитор и од њега су други могли да науче много. Најтежи посао је изнео на својим леђима. Са сваким од нас је учио улогу и радио колико год је пута коме требало, а кад понављате само своје, досади вам, а камоли да све улоге и певате и свирате, и исправљате грешке. Желим да му захвалим и у своје, и у име осталих певача, а надам се да ће и убудуће сарађивати с нама.

Можете ли да повучете паралелу између рада на опери у Украјини и код нас, у Србији?
Тамо се ради више и темељније, пре свега зато што имају много више врхунских професионалних корепетитора, који се веома пажљиво бирају. И сам рад је другачије организован, а пре свега маркетинг, који ради савршено, па су сале увек пуне, постављају се и додатна седишта. И солиста је дупло више, оркестар је за четвртину већи, има више диригената, па сваки има своју представу. Солисти стално путују, месечно имају два до три изласка из земље, исту представу певају код куће и негде на гостовању. Док овде чекамо и по пола месеца на следећи наступ, тамо се опера изводи сваки дан, а кад си заузет ускаче неко други. Плата солисте је око 1.000 долара, а за сваку трећу представу у месецу добијаш бонус од 100 долара. Ипак, маркетинг је главни, па уз најаву сваке представе иду и великим словима исписана имена и фотографије солиста који тог дана певају, док смо код нас Валентина Миленковић и ја често побркане у програму. Нисам стручњак за ту област, али знам да се тако не ради посао. У Украјини сам маркетинг зарађује много новаца, јер за сваки певачки уговор у иностранству узима 75 одсто, што све иде позоришту које и прави ангажмане певачима, па зато куће имају пара, живе и улажу у нове пројекте. Праве се промо-материјали и шаљу на све стране света, сви су срећни и задовољни и најважније – певач стално пева, а што више пева то је и квалитетнији, јер певач је као брилијант, што га више полираш то је сјајнији. Овде се пак испољава друга пословица, да под лежећим каменом вода не тече. Ако се промени политика и наш квалитет ће више доћи до изражаја, СНП ће бити још већа, значајнија и поноснија кућа, а сви људи око нас ће бити ведрији и срећнији.