I ulogom Marije Aleksandrovne u Ujkinom snu Dostojevskog, u režiji Egona Savina, Gordana Đurđević-Dimić je pokazala zašto je jedna od retkih glumica Srpskog narodnog pozorišta čija uloga je ulog koji garantuje dobitak. Kredibilitet kod publike, i njenu naklonost, stekla je visokim energetskim fokusom, prezentnošću, preciznošću... A sudeći po kritikama najveća mana joj je što je često svojim udelom predstavama davala “paralelni” tok i veličinu. Zato i jeste prvakinja Drame SNP, glumica kojoj uloge donose na tacni.
Sklonost ka glumi otkrila je još u baletskoj školi radeći s profesoricom Marinom Dimovski. Diplomski pečat glumačkom talentu i ambiciji stiže 1985. u klasi Branka Pleše koji je tako mnogo zaveštao novosadskom glumištu, a već sledeći susret s profesorom, 1987, donosi joj godišnju nagradu matične kuće u kojoj je već 20 godina – za ulogu Desanke u Ljubinku i Desanki Ace Popovića. Od tada Gordana je tumačila mnoge uloge, između ostalih i Agnezu u Dumanskim tišinama Slobodana Šnajdera, u režiji Mire Erceg, Gonerilu u Kralju Liru Šekspira, u režiji Ljubiše Ristića, Ginu u Putujućem pozorištu Šopalović Ljubomira Simovića, u režiji Egona Savina, Markizu de Mertej u Opasnim vezama Lakloa/Hemptona, u režiji Dušana Petrovića, Gospavu u Mrešćenju šarana Ace Popovića, u Savinovoj režiji, Lolu u Kuba libre Ivana Lalića, u postavci Kokana Mladenovića, s kojim je uspešnu saradnju ponovila ulogom Puka u Šekspirovom Snu letnje noći...
Danas, Gordana Đurđević-Dimić nerado daje intervjue, uverena je da sve što ima da kaže govori sa scene, da je to od nje pozorištu i više no dosta.

Šta kao glumica osećate kada znate da je Ujkin san Dostojevskog na scenu postavljen zbog Vas?
Dugo sam u ovom pozorištu i mislim da sam dovoljno uradila i ostavila iza sebe i dobrih uloga, i dobrih predstava, nagrada, i tim prvačkim statusom sam, čini mi se, to i zaslužila. Normalno bi bilo, u svakom pozorištu koje misli o svom ansamblu, da prilagođava repertoar prema glumcima kojima raspolaže. Ne poznavati ansambl, ili ne brinuti o tome, a biti na funkciji koja odlučuje, to je loše, ali i redak “zalutao” slučaj. Drago mi je što se konačno razmišlja na takav način, mada ne znam da li je tu uprava u pitanju, ili je reč o inicijativi Egona Savina. Jako bih bila srećna ako je to inicijativa uprave. Mislim da je to prirodan odnos prema ljudima koji su to zaslužili svojim radom. Intimno, to je za mene zaista poklon, rediteljev i uprave pozorišta.

Zar nije opstrukcija to kad Vas reditelj i pre no što izađete pred publiku, predstavi u prvom planu? Koliko je taj dodatni “reflektor” uopšte problem za Vas, mogućnost da Vam u ulogu zaluta i nešto što joj ne pripada?
To nije problem. To je deo, pojava koja ide uz ulogu kao problem. A uloga Marije je tako velika i toliko je u njoj prostora, toliko ima teksta, do te mere je u fokusu pažnje Dostojevskog i reditelja, da je proces savladavanja te role ono što me kao glumicu interesuje. Kako će ko to protumačiti i šta će publika misliti, o tome se na sceni ne brinem. Kad radim, radim samo ono što mi je zadatak. Čak mi je i ovo što dolazi post festum – dakle i ovi razgovori o tome kako sam i šta radila – sve mi je manje važno od onog što se zbiva na sceni. Zato razumem ljude koji kažu da glumac nakon predstave nema šta da objašnjava. Tolika je koncentracija i energija uložena u pokušaj da se oživi lik, da se problem suštinski iznese, da se prođe kroz čitav život, da se ispriča dramatična priča... Kad predstava prođe, u tom se završi glumački angažman.

Gde je onda, u svemu tome, mesto pozorišne publike?
Publika je remetilački faktor. Meni je veoma teško da koncentraciju odvratim od partnera, a usmerim na publiku. To je teškoća o kojoj govori Stanislavski, na koju skreću pažnju mladim glumcima još na prvoj godini studija. Zato glumci često kažu da su probe za njih najvažnija stvar, jer kad se dođe do “egzekucije” na premijeri, posao je već gotov. Naravno, nema pozorišta bez publike, i ona je element bez kojeg ne bi bilo ovog što govorim. Naravno da tek odjek iz sale pokazuje šta je napravljeno. Bez tog eha nema pozorišta.

Ima li mesta zadovoljstvu u inscenaciji mučne priče o kraju – metaforičnom i stvarnom – sveta i života, još jednoj od tipično ruskih drama?
Nekako su bliske godine Marije Aleksandrovne i moje godine... Činjenica je da je to žena koja je dva puta rađala i da ima sina kojeg je sahranila. To je toliko bogat život, priča prepuna detalja... Nisam se nadala veličini te uloge, dubini tih osećanja. Angažuje me celu, čitav aparat je u funkciji, tako da sam nakon predstave potpuno ispražnjena. Zapravo, ja sam o takvoj ulozi mogla da sanjam, i svaki glumac bi poželeo da igra takav lik, gde se pisac potrudio da život predstavi u tako razuđenoj formi kao što je novela.

Da li su samo godine sličnost po sredi, ili možda nalazite i vlastite argumente u korist Marijine beskrupuloznosti koju ispoljava u odnosu na sredinu i svoje bližnje?
Zavisi kako ste vaspitani, kakvi su vam moralni nazori, šta i kako mislite o sebi. Čini mi se da je Marija u tom smislu hendikepirana, jer je u sukobu sa sredinom. Ona oseća svoju moć, oseća svoju vrednost, ali ne može da je ispolji u toj učmalosti. Koliko je talenata u malograđanskim sredinama ugušeno, koliko ih je otišlo u alkohol, drogu, razne vidove psihičkog unutarnjeg propadanja, upravo jer nisu imali prostora da iskažu svoje sposobnosti. No, mi kroz predstavu dajemo sumornije, mračnije viđenje i tumačenje Dostojevskog. Kod njega Marija uspeva da se afirmiše, ne propada. Naprotiv, to što je propala u sukobu s komšilukom daje joj snagu da konačno izađe iz tog mordasovskog blata i nađe drugu sredinu gde će se ugnezditi, i opet biti prva dama. Ona je neuništiva žena, pravi “crv s rogovima”, kako Dostojevski zove svoje junake. On prosto ne može da se načudi kakav elan vital imaju takvi ljudi. Mi smo, nešto drugačije, njegovom delu dali nijansu koja nije baš na pravcu koji je sam Dostojevski ponudio.

Ako je za Ujkin san Srpskog narodnog moguće reći da je mračan, kako okarakterisati Nahoda Simeona, još jednu veliku, čak i veću, produkciju SNP-a, u kojoj ste, takođe, učestvovali?
Radeći Nahoda Simeona pomalo sam se vratila u dane kada smo radili u “Promeni” Akademije umetnosti u Novom Sadu, kad smo zajedno sa Harisom Pašovićem uzimali predloške tekstova, recimo ruskih nadrealista i avangardista – Veđenskog, Harmsa, radili predstavu Jelka kod Ivanovih, koja je takođe bila kolektivni čin, interesantan po čudesnoj energiji, čudesnom erosu, koji je nosio i publiku i aktere zajedno. Mi smo tu imali činodejstvo na sceni. E, upravo zbog tog činodejstva i  posebnog raspoloženja s kojim smo ulazili u predstavu, kroz ovaj tekst Milene Marković i divnog reditelja Tomija Janežiča poželela sam da se vratim u to vreme. Dakle, Janežič ima interesantan pristup koji je mene podsetio na rad s Harisom: neverbalna komunikacija, pokušaj da se kroz emociju i reči nađe potpuno rešenje, zatim traženje ličnog prilagođavanja situaciji i pravljenje same situacije iz onoga što izađe iz improvizacije – da to, ustvari, bude materija predstave iz koje će ona da raste. E, to je taj proces koji sam želela još jednom u životu da prođem. I, eto, ostvario mi se san, mada u predstavi gotovo da statiram.
Ali, to je ljubav – i za tekst, i za sudbinu tog dečaka kog pratimo od početka do kraja. Zapravo, ona mene duševno kupa, ona me duhovno obogaćuje. Svaki put sam kao preporođena posle te predstave. Međutim, ima raznih percepcija. Neki kažu da je to najčistija glupost koju smo napravili, drugi da je predstava izvanredna i zanimljiva. To zavisi od mnogih stvari: gledalačke kulture, obrazovanja, očekivanja, od toga šta pozorište treba da ponudi gledaocu... Tako da se ne opterećujem tim kritikama. One ne umanjuju moj doživljaj predstave i moje sreće što je radim.
Sad ću izreći nešto strašno, činjenicu koja ne može da me ostavi ravnodušnom, činjenicu da je Vladislav Kaćanski, nakon što je doživeo strašan infarkt, izašao iz bolnice, poželeo još jedanput da se podigne na noge, izađe iz bolesničkog kreveta, dođe i odigra predstavu Nahod Simeon. Malo je falilo da na samoj predstavi izdahne. A izdahnuo je nedelju dana kasnije, i to već daje strašni pečat. A kao da smo znali, vrlo smo se često pitali, i tokom rada i posle svega što nam se dogodilo: šta smo mi to tom predstavom dodirnuli!?!

Možda ono što je san svakog umetnika, da kroz sebe progovori o istini, ili još bolje – istinom. Koliko je sve to podložno mistifikovanju možda najbolje govori i to da se gluma, bar kad je reč o ovim prostorima i ne svodi pod karakterističnu stavku “posao”...
Verujem da glumac treba da bude vrhunski zanatlija i da o umetnosti treba da razmišlja – ako uopšte treba da razmišlja o svom umetničkom dometu – tek kad zaboravi na to što radi. Znači, kada je zanat toliko perfektan, u svim svojim elementima, da se glumac prepušta igri i može da ne misli više ni o svom glasu, ni o svom pokretu...
To je onda toliko oprirođeno, toliko je to deo glumca da se zapravo dešava retko. Dešava se u ulogama koje su rađene po vašoj meri, kad imate ansambl koji vas u svemu prati, kad je dobar tekst, dobar reditelj... To su retki trenuci, i smatram da je glumac deo kolektiva koji ne može uvek da dobije ulogu koja mu se sviđa. Nešto mora da se odradi kao zadatak, i sve to spada u korpus glumačke delatnosti i poslova koji su deo njegovog angažmana u nekom pozorištu.

Već ste dovoljno dugo u pozorištu i sigurno možete da date neke “poprečne i uzdužne dijagnoze”?
Svih 20 godina sam u istom pozorištu i za mene su se menjali samo upravnici. Pozorište je po svojoj koncepciji ostajalo nacionalno, veliko nacionalno pozorište koje po svom karakteru mora da ima najraznovrsniji repertoar, da neguje i nacionalnu i svetsku dramu. Ono zaista pruža priliku da se u zanatskom smislu odneguju veliki, pravi glumci. Međutim, nevolja je s ovim pozorištem što malo pruža u smislu eksperimenta. Ali, evo, opet me demantuje uprava, recimo, dolaskom Janežiča i drugih mladih reditelja koji najpre rade na kamernoj sceni. Sve zavisi od uprave, kako se uprava postavi, za kakav se koncept zauzme. Nekad je to konzervativna institucija – staromodan repertoar, a nekad je on otvoren za nove forme, za nove koncepte. Raspoložena sam za svaku vrstu probe, zanima me klasičan repertoar, ali i koreodrama, mjuzikl... Mjuzikl nikada nisam radila, a volela bih. Umem da pevam, umem da igram... Kad neko završi baletsku školu, a nikad ne zaigra na sceni kao balerina, onda je, razume se, mjuzikl forma u kojoj bi ta ambicija mogla da bude odživljena.

Na početku razgovora ste dali do znanja da ste u razdoblju rvanja sa sopstvenim pozivom, o čemu je reč?
Ne bih sad da uplićem momenat verovanja i religije zato što sam o tome mnogo pričala... Čovek se menja u životu i radeći samo ovaj posao, s jedne strane, lepo je i želite da budete najbolji u tome, ali istovremeno je to veliki pritisak i vrlo teško. I fizički i psihički je naporno izneti veliku ulogu, ići iz uloge u ulogu, nositi repertoar... Sad sticajem okolnosti ne igram mnogo, ali kad dobijem odgovorne zadatke i koliko to hrani sujetu toliko i opterećuje čitav organizam, tako da se čovek od svega malo i umori. Možda baš u želji da se negde relaksira u nekom trenutku kaže i da je pogrešio što je odabrao taj posao. A verovatno bih drugačije mislila kad bi došao duži postan period. Takvih perioda će biti, naročito kad čovek dođe u starije godine, i ne znam da li ću i tad ovako govoriti. Jedva ću čekati da me neko prozove, da neko nešto nađe, ponudi.

Kada se oslobodite lika, glume, šta je “s druge strane”? Da li se tu pronalazite jednako dobro kao na sceni?
Gluma je pre svega zanat, nije patologija, mada su glumci uvek pomalo u toj situaciji da igrajući zaborave na realitet. U toj svojoj vatrenosti, u toj svojoj dečačkoj duši, detinjoj spontanosti, ponekad izgube osećaj gde se nalaze i počinju da govore načinom koji je više primeren sceni, nego nekom javnom prostoru. Smatram da glumac treba da bude glumac na sceni, a u javnom životu, i inače, ne volim ljude koji se razmeću. Ono što ću sebi uvek prebacivati je da malo vremena ostavljam deci, jer dok su bili mali, u nižim razredima, onda smo se sretali oko zadataka, pa sam imala osećaj da sam s njima, a otkad su porasli i mogu mnogo toga sami da urade, udaljili smo se. Imam utisak da sve te teške uloge i društveni angažman, da će me sve to odvojiti od moje dece. Pitanje mere, pitanje opreza... Kaže jedna velika glumica, Džudi Denč, a ona je udata za reditelja: “Tajna uspeha našeg braka leži u tome da kad se završe zajedničke probe i prekoračimo prag našeg stana, zabranjeno nam je da govorimo o pozorištu i zajedničkom poslu!” Sve drugo, što je pitanje života, zajedničkog života, porodičnog, života u svetu, ovakvog kakav jeste, bremenit finansijskim, zdravstvenim problemima, pitanjima ekologije, tranzicije, globalizacije i svega drugog, sve može da dođe u obzir kao tema za razgovor, ali pozorište u kojem se srećemo svaki dan kada prekoračimo prag našeg stana – to je zabranjena tema! Da bi se zadržao zdrav razum, da bi bila održana mentalna higijena, postoje stvari koje morate ostaviti pred vratima svog doma.

Koja Vam je u širokom spektru “pozorišnih alternativa” omiljena tema?
Putovanja su moja velika tema i ljubav, ali malo putujem. Volim putopisne emisije, volim putopise kao književni žanr. Kad bih mogla, družila bih se sa ljudima koji mnogo putuju i koji s tih putovanja nose lepe impresije. Na putovanjima čovek bistrije misli i može lepše da formuliše svoju misao, da svoje stavove sam sa sobom bolje raščisti. Slike, uspomene... sjaj nekog predela... ostaju kao impresija za ceo život i inspiracija...