И улогом Марије Александровне у Ујкином сну Достојевског, у режији Егона Савина, Гордана Ђурђевић-Димић је показала зашто је једна од ретких глумица Српског народног позоришта чија улога је улог који гарантује добитак. Кредибилитет код публике, и њену наклоност, стекла је високим енергетским фокусом, презентношћу, прецизношћу... А судећи по критикама највећа мана јој је што је често својим уделом представама давала “паралелни” ток и величину. Зато и јесте првакиња Драме СНП, глумица којој улоге доносе на тацни.
Склоност ка глуми открила је још у балетској школи радећи с професорицом Марином Димовски. Дипломски печат глумачком таленту и амбицији стиже 1985. у класи Бранка Плеше који је тако много завештао новосадском глумишту, а већ следећи сусрет с професором, 1987, доноси јој годишњу награду матичне куће у којој је већ 20 година – за улогу Десанке у Љубинку и Десанки Аце Поповића. Од тада Гордана је тумачила многе улоге, између осталих и Агнезу у Думанским тишинама Слободана Шнајдера, у режији Мире Ерцег, Гонерилу у Краљу Лиру Шекспира, у режији Љубише Ристића, Гину у Путујућем позоришту Шопаловић Љубомира Симовића, у режији Егона Савина, Маркизу де Мертеј у Опасним везама Лаклоа/Хемптона, у режији Душана Петровића, Госпаву у Мрешћењу шарана Аце Поповића, у Савиновој режији, Лолу у Куба либре Ивана Лалића, у поставци Кокана Младеновића, с којим је успешну сарадњу поновила улогом Пука у Шекспировом Сну летње ноћи...
Данас, Гордана Ђурђевић-Димић нерадо даје интервјуе, уверена је да све што има да каже говори са сцене, да је то од ње позоришту и више но доста.

Шта као глумица осећате када знате да је Ујкин сан Достојевског на сцену постављен због Вас?
Дуго сам у овом позоришту и мислим да сам довољно урадила и оставила иза себе и добрих улога, и добрих представа, награда, и тим првачким статусом сам, чини ми се, то и заслужила. Нормално би било, у сваком позоришту које мисли о свом ансамблу, да прилагођава репертоар према глумцима којима располаже. Не познавати ансамбл, или не бринути о томе, а бити на функцији која одлучује, то је лоше, али и редак “залутао” случај. Драго ми је што се коначно размишља на такав начин, мада не знам да ли је ту управа у питању, или је реч о иницијативи Егона Савина. Јако бих била срећна ако је то иницијатива управе. Мислим да је то природан однос према људима који су то заслужили својим радом. Интимно, то је за мене заиста поклон, редитељев и управе позоришта.

Зар није опструкција то кад Вас редитељ и пре но што изађете пред публику, представи у првом плану? Колико је тај додатни “рефлектор” уопште проблем за Вас, могућност да Вам у улогу залута и нешто што јој не припада?
То није проблем. То је део, појава која иде уз улогу као проблем. А улога Марије је тако велика и толико је у њој простора, толико има текста, до те мере је у фокусу пажње Достојевског и редитеља, да је процес савладавања те роле оно што ме као глумицу интересује. Како ће ко то протумачити и шта ће публика мислити, о томе се на сцени не бринем. Кад радим, радим само оно што ми је задатак. Чак ми је и ово што долази пост фестум – дакле и ови разговори о томе како сам и шта радила – све ми је мање важно од оног што се збива на сцени. Зато разумем људе који кажу да глумац након представе нема шта да објашњава. Толика је концентрација и енергија уложена у покушај да се оживи лик, да се проблем суштински изнесе, да се прође кроз читав живот, да се исприча драматична прича... Кад представа прође, у том се заврши глумачки ангажман.

Где је онда, у свему томе, место позоришне публике?
Публика је реметилачки фактор. Мени је веома тешко да концентрацију одвратим од партнера, а усмерим на публику. То је тешкоћа о којој говори Станиславски, на коју скрећу пажњу младим глумцима још на првој години студија. Зато глумци често кажу да су пробе за њих најважнија ствар, јер кад се дође до “егзекуције” на премијери, посао је већ готов. Наравно, нема позоришта без публике, и она је елемент без којег не би било овог што говорим. Наравно да тек одјек из сале показује шта је направљено. Без тог еха нема позоришта.

Има ли места задовољству у инсценацији мучне приче о крају – метафоричном и стварном – света и живота, још једној од типично руских драма?
Некако су блиске године Марије Александровне и моје године... Чињеница је да је то жена која је два пута рађала и да има сина којег је сахранила. То је толико богат живот, прича препуна детаља... Нисам се надала величини те улоге, дубини тих осећања. Ангажује ме целу, читав апарат је у функцији, тако да сам након представе потпуно испражњена. Заправо, ја сам о таквој улози могла да сањам, и сваки глумац би пожелео да игра такав лик, где се писац потрудио да живот представи у тако разуђеној форми као што је новела.

Да ли су само године сличност по среди, или можда налазите и властите аргументе у корист Маријине бескрупулозности коју испољава у односу на средину и своје ближње?
Зависи како сте васпитани, какви су вам морални назори, шта и како мислите о себи. Чини ми се да је Марија у том смислу хендикепирана, јер је у сукобу са средином. Она осећа своју моћ, осећа своју вредност, али не може да је испољи у тој учмалости. Колико је талената у малограђанским срединама угушено, колико их је отишло у алкохол, дрогу, разне видове психичког унутарњег пропадања, управо јер нису имали простора да искажу своје способности. Но, ми кроз представу дајемо суморније, мрачније виђење и тумачење Достојевског. Код њега Марија успева да се афирмише, не пропада. Напротив, то што је пропала у сукобу с комшилуком даје јој снагу да коначно изађе из тог мордасовског блата и нађе другу средину где ће се угнездити, и опет бити прва дама. Она је неуништива жена, прави “црв с роговима”, како Достојевски зове своје јунаке. Он просто не може да се начуди какав елан витал имају такви људи. Ми смо, нешто другачије, његовом делу дали нијансу која није баш на правцу који је сам Достојевски понудио.

Ако је за Ујкин сан Српског народног могуће рећи да је мрачан, како окарактерисати Находа Симеона, још једну велику, чак и већу, продукцију СНП-а, у којој сте, такође, учествовали?
Радећи Находа Симеона помало сам се вратила у дане када смо радили у “Промени” Академије уметности у Новом Саду, кад смо заједно са Харисом Пашовићем узимали предлошке текстова, рецимо руских надреалиста и авангардиста – Веђенског, Хармса, радили представу Јелка код Иванових, која је такође била колективни чин, интересантан по чудесној енергији, чудесном еросу, који је носио и публику и актере заједно. Ми смо ту имали чинодејство на сцени. Е, управо због тог чинодејства и  посебног расположења с којим смо улазили у представу, кроз овај текст Милене Марковић и дивног редитеља Томија Јанежича пожелела сам да се вратим у то време. Дакле, Јанежич има интересантан приступ који је мене подсетио на рад с Харисом: невербална комуникација, покушај да се кроз емоцију и речи нађе потпуно решење, затим тражење личног прилагођавања ситуацији и прављење саме ситуације из онога што изађе из импровизације – да то, уствари, буде материја представе из које ће она да расте. Е, то је тај процес који сам желела још једном у животу да прођем. И, ето, остварио ми се сан, мада у представи готово да статирам.
Али, то је љубав – и за текст, и за судбину тог дечака ког пратимо од почетка до краја. Заправо, она мене душевно купа, она ме духовно обогаћује. Сваки пут сам као препорођена после те представе. Међутим, има разних перцепција. Неки кажу да је то најчистија глупост коју смо направили, други да је представа изванредна и занимљива. То зависи од многих ствари: гледалачке културе, образовања, очекивања, од тога шта позориште треба да понуди гледаоцу... Тако да се не оптерећујем тим критикама. Оне не умањују мој доживљај представе и моје среће што је радим.
Сад ћу изрећи нешто страшно, чињеницу која не може да ме остави равнодушном, чињеницу да је Владислав Каћански, након што је доживео страшан инфаркт, изашао из болнице, пожелео још једанпут да се подигне на ноге, изађе из болесничког кревета, дође и одигра представу Наход Симеон. Мало је фалило да на самој представи издахне. А издахнуо је недељу дана касније, и то већ даје страшни печат. А као да смо знали, врло смо се често питали, и током рада и после свега што нам се догодило: шта смо ми то том представом додирнули!?!

Можда оно што је сан сваког уметника, да кроз себе проговори о истини, или још боље – истином. Колико је све то подложно мистификовању можда најбоље говори и то да се глума, бар кад је реч о овим просторима и не своди под карактеристичну ставку “посао”...
Верујем да глумац треба да буде врхунски занатлија и да о уметности треба да размишља – ако уопште треба да размишља о свом уметничком домету – тек кад заборави на то што ради. Значи, када је занат толико перфектан, у свим својим елементима, да се глумац препушта игри и може да не мисли више ни о свом гласу, ни о свом покрету...
То је онда толико оприрођено, толико је то део глумца да се заправо дешава ретко. Дешава се у улогама које су рађене по вашој мери, кад имате ансамбл који вас у свему прати, кад је добар текст, добар редитељ... То су ретки тренуци, и сматрам да је глумац део колектива који не може увек да добије улогу која му се свиђа. Нешто мора да се одради као задатак, и све то спада у корпус глумачке делатности и послова који су део његовог ангажмана у неком позоришту.

Већ сте довољно дуго у позоришту и сигурно можете да дате неке “попречне и уздужне дијагнозе”?
Свих 20 година сам у истом позоришту и за мене су се мењали само управници. Позориште је по својој концепцији остајало национално, велико национално позориште које по свом карактеру мора да има најразноврснији репертоар, да негује и националну и светску драму. Оно заиста пружа прилику да се у занатском смислу однегују велики, прави глумци. Међутим, невоља је с овим позориштем што мало пружа у смислу експеримента. Али, ево, опет ме демантује управа, рецимо, доласком Јанежича и других младих редитеља који најпре раде на камерној сцени. Све зависи од управе, како се управа постави, за какав се концепт заузме. Некад је то конзервативна институција – старомодан репертоар, а некад је он отворен за нове форме, за нове концепте. Расположена сам за сваку врсту пробе, занима ме класичан репертоар, али и кореодрама, мјузикл... Мјузикл никада нисам радила, а волела бих. Умем да певам, умем да играм... Кад неко заврши балетску школу, а никад не заигра на сцени као балерина, онда је, разуме се, мјузикл форма у којој би та амбиција могла да буде оџивљена.

На почетку разговора сте дали до знања да сте у раздобљу рвања са сопственим позивом, о чему је реч?
Не бих сад да уплићем моменат веровања и религије зато што сам о томе много причала... Човек се мења у животу и радећи само овај посао, с једне стране, лепо је и желите да будете најбољи у томе, али истовремено је то велики притисак и врло тешко. И физички и психички је напорно изнети велику улогу, ићи из улоге у улогу, носити репертоар... Сад стицајем околности не играм много, али кад добијем одговорне задатке и колико то храни сујету толико и оптерећује читав организам, тако да се човек од свега мало и умори. Можда баш у жељи да се негде релаксира у неком тренутку каже и да је погрешио што је одабрао тај посао. А вероватно бих другачије мислила кад би дошао дужи постан период. Таквих периода ће бити, нарочито кад човек дође у старије године, и не знам да ли ћу и тад овако говорити. Једва ћу чекати да ме неко прозове, да неко нешто нађе, понуди.

Када се ослободите лика, глуме, шта је “с друге стране”? Да ли се ту проналазите једнако добро као на сцени?
Глума је пре свега занат, није патологија, мада су глумци увек помало у тој ситуацији да играјући забораве на реалитет. У тој својој ватрености, у тој својој дечачкој души, детињој спонтаности, понекад изгубе осећај где се налазе и почињу да говоре начином који је више примерен сцени, него неком јавном простору. Сматрам да глумац треба да буде глумац на сцени, а у јавном животу, и иначе, не волим људе који се размећу. Оно што ћу себи увек пребацивати је да мало времена остављам деци, јер док су били мали, у нижим разредима, онда смо се сретали око задатака, па сам имала осећај да сам с њима, а откад су порасли и могу много тога сами да ураде, удаљили смо се. Имам утисак да све те тешке улоге и друштвени ангажман, да ће ме све то одвојити од моје деце. Питање мере, питање опреза... Каже једна велика глумица, Џуди Денч, а она је удата за редитеља: “Тајна успеха нашег брака лежи у томе да кад се заврше заједничке пробе и прекорачимо праг нашег стана, забрањено нам је да говоримо о позоришту и заједничком послу!” Све друго, што је питање живота, заједничког живота, породичног, живота у свету, оваквог какав јесте, бременит финансијским, здравственим проблемима, питањима екологије, транзиције, глобализације и свега другог, све може да дође у обзир као тема за разговор, али позориште у којем се срећемо сваки дан када прекорачимо праг нашег стана – то је забрањена тема! Да би се задржао здрав разум, да би била одржана ментална хигијена, постоје ствари које морате оставити пред вратима свог дома.

Која Вам је у широком спектру “позоришних алтернатива” омиљена тема?
Путовања су моја велика тема и љубав, али мало путујем. Волим путописне емисије, волим путописе као књижевни жанр. Кад бих могла, дружила бих се са људима који много путују и који с тих путовања носе лепе импресије. На путовањима човек бистрије мисли и може лепше да формулише своју мисао, да своје ставове сам са собом боље рашчисти. Слике, успомене... сјај неког предела... остају као импресија за цео живот и инспирација...