Greta... dira publiku zato što nam mnogo veruju, a veruju nam zato što je sve istina. Jednostavno, onog časa kad čovek u publici ima dilemu – da li je sad ovo ili ono – gotovo, to je izgubljena stvar, predstave nema, niste uradili posao”, veli glumica Jasna Đuričić

Ne samo o kvalitetu, već i vrhunskoj glumačkoj zrelosti, svedoče dve najnovije uloge Jasne Đuričić. Čuti je kako u ulozi Majke/Udovice u Nahodu Simeonu Milene Marković, u režiji Tomija Janežiča, na samom početku ove “biblijske” predstave peva, tačnije na scenu izvodi sam čin poezije, vrhunsko je iskustvo teatra. O mnogobrojnim glumačkim potencijalima Jasne Đuričić svedoči i uloga u predstavi Greta, stranica 89 Luca Hibnera, u režiji Borisa Liješevića. Lake mete nagradama. I uloge kojima ova dramska umetnica sublimira sve što je kao žena i glumica uložila, osvojila i izgubila.
Stići do tako prefinjenog izraza nije lako, a na putu Jasne Đuričić stoje Cmilja iz Simovićevog Čuda u Šarganu, u režiji Egona Savina, zatim Simka u predstavi Putujuće pozorište Šopalović, takođe Simovića i opet u Savinovoj postavci. Dar za epizodu i pravi glumački nerv da se bude lik i u drugom planu pokazuje ulogom Marice u Sumnjivom licu Nušića, u režiji Dejana Mijača, a nakon toga ponovo u prvom planu kao Olga u Koljadinoj Murlin Murlo, u režiji Radoslava Milenkovića, posle čega su došle i Mica u Mrešćenju šarana Ace Popovića, u režiji Egona Savina, Izabela u Šekspirovoj Meri za meru, u režiji Dejana Mijača, Fema u Sterijinoj Pokondirenoj tikvi, u režiji Ksenije Krnajski...
“Popis” je skraćen, a Jasna Đuričić, inače đak Branka Pleše, od početaka na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pa do povratka na nju “ulogom” pedagoga, svoje pozorišno priključenije za malo šta je uskraćivala.

Vaš lik u Nahodu Simeonu pleni retko istaknutom “glumačkom tehnikom” – pevanjem! Gde ste to naučili?
To ima veze i sa školovanjem, u smislu snalaženja u muzici, među notama. Završila sam srednju muzičku školu, ali sad moje pevačke sposobnosti više nisu nikakve u odnosu na to kakve su nekad bile. Duvan je učinio svoje. Što se u tehničkom smislu kaže, raspon mog glasa je samo jedna oktava, tako da je to potpuno smešno, ali nešto važno sam naučila, i to ne u školi već kao mlada glumica u Subotici. U KPGT-u žurka posle premijere Ruže vetrova, peva se, i Rade Šerbedžija, tadašnji stub tog teatra, zapeva staru vojvođansku pesmu, zapravo mađarsku romansu, koju je često pevalo nas nekoliko iz muzičke škole. Mi smo kao znali da pevamo, međutim, on je to tako otpevao da je pola tog subotičkog bifea plakalo. Neke delove je pevao, neke govorio, ali uglavnom to je do te mere bilo pokriveno iznutra da smo se sledili. Tada sam shvatila šta znači glumačko pevanje, kako glumac treba da peva, i koja je razlika između pevača i glumca kada pevaju. To mi je bila lekcija! Te noći, sam to zapamtila, shvatila poruku, i došao je dan da to isprobam.

Majka/Udovica je, da ne bude zabune, potresan lik, kojeg potresno tumačite!
Mnogi su veoma zadovoljni kako sam uradila taj lik u Nahodu Simeonu. Moram da kažem da uopšte nemam svest o tome da je to tako. Dovedena sam na taj nivo da je to meni nešto normalno i potpuno obično. Jako mi je lako, nemam nikakav problem za ulazak u tu predstavu i taj svet. Nikakve posebne pripreme, ništa! To je metoda i produkt Tomija Janežiča. Još je lepo i ne dešava se često u pozorištima da scena izgleda potpuno dokumentarno, zapravo filmski, a to je takvo uživanje za glumca. Sve je verno, realno, a istovremeno “odlepljeno”, poetično. Nije nikakav naturalizam, što inače ne volim u pozorištu. Sve je postignuto, kao kad snimate film, sve je tu i samo treba da budete malo pametni da uđete u to, da se uklopite...

Samo što u predstavi nema “rezova”.
Čini mi se da sam mnogo naučila posmatrajući njegov rad. Imala sam možda i sreće da dobijem takvu poziciju, da se pojavim na samom početku, onda nestanem, da bih se na kraju vratila. Ima raznih glumaca, kao i reditelja, različitih senzibiliteta; igrala sam u svakakvim pozorištima, ali me ova vrsta pozorišta jako uzbuđuje. I klasičan pristup ima svoje draži, bilo je fantastičnih klasičnih predstava, ali ovo je valjda bilo nešto skorašnje, pa me drži još uvek.

Kako vidite taj specifikum Janežičevog rediteljskog postupka?
Mogu da govorim o tom pozorištu i od pre, ja sam ga gledala, a imala sam i sreću da kao sasvim mlada glumica učestvujem u projektima sličnog tipa, u KPGT Ljubiše Ristića, u predstavama Harisa Pašovića. Mislim da nam takvo pozorište nedostaje. S mnogim mladim ljudima sam pričala o Nahodu Simeonu i oni su prosto fascinirani, a mislim da je to mnogo važno. U pozorišnoj ponudi u poslednje vreme uglavnom sve liči jedno drugom, a ovde je reč o pozorišnoj tehnici, zapravo rediteljskom postupku koji ne samo da nije uobičajen, nego ga i nema na našim scenama. U tom smislu meni je rad s Janežičem bio više nego prijatan, inspirativan, uzbudljiv, dinamičan. Dugo sam u ovom poslu, ne znam da li to ima veze s godinama, ali često se desi da vam biva dosadno na probama. S Tomijem mi nije bilo dosadno. Njegov postupak je vrlo nežan, ne postoji ništa što je nasilno, ne postoji “dril”: to mora tako – i nikako drugačije. Skoro 95 odsto stvari je na vama. Uvek se možete dogovoriti da ono što godi glumcu, ono kako mu najviše prija – tako i bude. Nema nikakve sile nad prirodom, i to je vrlo bitno. Sve što se vidi, baš sve, proisteklo je iz improvizacije na probama. Nema ni jednog segmenta u predstavi koji nije dotaknut kroz improvizaciju na probama. Čak i sloj teksta koji publika nije videla na sceni. Tu se, naprimer, pominje da je moj lik, Majka nahoda Simeona, živela samo s ocem, jer joj se majka ubila. Radila sam improvizacije u kojima sam imala susrete s mrtvom majkom i to je jako dragoceno jer glumac onda nema potrebu da nešto zamišlja, “šta bi bilo kad bi bilo”. Ja sam to na probi proživela, imam to iskustvo. To vas toliko obogaćuje, potkiva, to daje jako dobar “bekgraund”, uzemljenje, da bi se lik mogao potpuno mirno braniti, jer prosto znate sve o njemu. Tomi Janežič je majstor u tome i stvarno sve što se na kraju vidi produkt je glumačkog rada. Nema: ti ideš tamo, ti tamo, mizanscen je takav, lik treba da bude ovakav... Ko kaže? Ko zna kakav će lik biti na kraju? Glumac uvek igra iz sebe, gluposti su da on može biti neko drugi, to je koješta.

A kakva je za Vas intima Nahoda Simeona, sveta koji deluje prilično mračno, surovo?
To je očigledno osećanje sveta Milene Marković, i mislim da je nepogrešivo tačno, makar za ovaj trenutak. Sve je strašno i baš me je potresalo “usput”... Da krenemo na neki svakodnevni, prvi nivo te priče. U danima kad se premijera bližila našla sam u “Blicu” kako je devojka od 17 godina ostavila svoje dete zamotano u krvave čaršave ispred nekih vrata, pa je zatim bio i tekst o bebi u kontejneru. Donela sam to na probu i Tomi se sledio. To me je još više teralo na put istine, put dokumentarnosti u načinu igre. Ono – bez glume, molim! Onda dalje... Šta je Tomi uradio s predstavom ubacujući komentare! To kad sam prvi put čula intimno me potpuno... Neću da kažem porazilo, znam gde živim, ali jako je uticalo na mene i moram da priznam da sam tokom kraćeg perioda osećala želju da odem odavde. Samo, nemam iluzije da je negde bolje, i zato valjda nisam ni otišla, jer prilika je bilo bezbroj.

Greta, stranica 89 je još jedan Vaš veliki glumački uspeh, a reč je o predstavi koja je u odnosu na Nahoda Simeona potpuno “druga strana medalje” pozorišta, okrenuta ka profesionalnom životu?
Taj tekst je sjajan i na prvo čitanje već se vide delovi predstave. Retko se dešava da jedva čekate da nešto realizujete, da zaigrate. Boris (Isaković) i ja smo dovoljno u poslu da se dohvatimo takvog teksta. Nakupilo se dovoljno iskustva da bi moglo da se progovori o tim stvarima. I ljubavi, i uspeha, i nagrada, i tuga, i osujećenosti, i razočarenja... Sve emocije koje postoje u pozorištu mislim da su se smestile u taj tekst, a to je za glumce velika sreća, pričati o temi koja je skroz vaša. Obično se tumače raznorazni ljudi, njihove psihologije, karakteri, bavi se tuđim problemima, a ovo je nekako naše sve. U svakoj sceni možeš da se nađeš. To prosto nije smelo da se ne uradi.

Da li su sve situacije “reditelj-glumac” iz Grete... odigrane zahvaljujući stvarnim iskustvima i koliko iskrenost komada (raz)otkriva Vas kao glumicu, i glumu uopšte?
Da, jesu. Glumac uvek mora, šta god igrao na sceni, tačno da zna šta u kom trenutku misli, zašto i zbog čega nešto radi. Ako to nema, onda je to gluma uopšte i gluma napamet. To nema veze s mozgom i to nikoga s druge strane rampe ne može da dirne. Greta... dira publiku zato što nam mnogo veruju, a veruju nam zato što je sve istina. Jednostavno, onog časa kad čovek u publici ima dilemu – da li je sad ovo ili ono – gotovo, to je izgubljena stvar, predstave nema, vi niste uradili posao. Kraj. Znači, kad uđeš ti si “to” i publika mora da misli da je “to” jedino moguće tako i nikako drugačije! E, sad, to nije baš tako lako svaki put učiniti, ali se trudim svaki put koliko god mogu.

Zanimljivo je da predstava odlično komunicira s publikom, iako joj je tema vezana za prostore “iza pozorišnih kulisa” i ono što je potpuno nepoznato većini gledalaca. Na tom planu mora se odati priznanje i lucidnoj dozi aktuelizacije...
Ta predstava je potpuno ispunila zadatak zbog toga što to gledaju deca i stariji ljudi, običan svet. Oni uspevaju da se identifikuju! Dakle, to nije samo taj momenat “iza kulisa”, voajerstvo ili ne znam šta, nego oni tu prepoznaju odnose iz njihovih vlastitih života, što je fantastično. Meni je Greta karakteristična zato što tu vrstu interakcije s publikom nikada nisam imala. Do te mere. Bilo je predstava kad od početka do kraja znam, osećam da publika diše sa mnom, prati me, nagrađuje, vraća... Ali, u ovolikoj meri!? To nikad! I sad nam je to veliki problem. Kad publike ima malo, ljudi su stegnutiji, plaše se da reaguju. Onda se toliko umorimo, toliko se upinjemo da proizvedemo više, a zapravo je sve u redu. Navikli smo da igramo na talasu publike, na nekim mestima nismo mogli da igramo jer su nas prekidali aplauzima. Eto, zaista nisam imala ništa slično, a želela sam, potajno, da imam takav kontakt i da im se obraćam direktno, bez “rampe”, bez ičega. Nije lako, ali je super. Što se aktuelizacije komada tiče, to i pisac Luc Hibner preporučuje. Sve što je on napisao nije izmišljeno. To nisu izmišljena imena, nego su to stvarni ljudi, nemački glumci i reditelji. Bilo bi krajnje glupo da smo ih ostavili, kome bi to nešto značilo. Tokom procesa i Boris Isaković, i Boris Liješević, i ja, ispričali smo gomile i gomile priča iz sopstvenih iskustava. Pratili smo liniju teksta i po događajima koji su opisani prepoznavali smo naše ljude. Nije sve ušlo u predstavu i naravno da nijedan reditelj, niti jedna glumica nisu imitirani. To bi bilo toliko banalno... Imamo samo žal zbog toga što nismo mogli da pomenemo još više ljudi koji zaslužuju da budu pomenuti. Greta... je pravljena u slavu pozorišta, iz ljubavi. Nismo mi hteli nikoga tu da prozivamo.

Tako je to, dakle, s dobro pročitanim predstavama, a kako se osećate kad stvari kao da baš ne izlaze na videlo, kad deluje da sav glumački trud, emocija, angažman, pucaju u prazno?
Teško je, moraš da budeš veoma stabilan i jak, ali to je moja suština, moj zadatak, i što kaže Diva iz Grete... – moja misija. Nemam misli tipa “bisere pred svinje”, niti tu vrstu zapitanosti. Meni je samo važno da li sam te večeri uspela da proizvedem sve što sam htela, sve što bi moglo nekog u publici na nešto da pokrene, da se zapita, da oseti nešto... To mi je problem. Onog časa kad pristaneš da radiš ovaj posao moraš da se pomiriš s neprestanim kompromitovanjem i s tim da ćeš sve što poseduješ – i najlepše, i najgore u sebi – morati da “pljuneš“ iz sebe. A kako će to ko da primi, šta će posle biti i kako ću to da savladam u sebi nakon dva sata igre – nije važno. Moje iskustvo je takvo da kad je moja igra bila na nivou koji me zadovoljava, sve mi je divno i ne postoji ni umor, ni nemir s kojima ne mogu da izađem na kraj. Potrebno je samo spuštanje od sat, dva, u laganom razgovoru o bilo čemu, ili o predstavi, ili o nekim desetim stvarima, a razgovor se podrazumeva. Gluma je veoma plemenit poziv zato što vas bogati i zato što vam daje priliku da postanete bolji čovek. Igraš i pred ovakvima i pred onakvima na brisanom prostoru, gde neko može da kaže da si govno, neko može da kaže da si super. Upravo izučavajući raznorazne sudbine, psihologije, vi širite svoj pogled na svet, dijapazon i empatiju, i imate sve više razumevanja za razne ljude. Igrajući neke od njih, morate da ih opravdavate, nalazite razloge da ih razumete...

Koliko Vam je to pomoglo, a koliko odmoglo, da se u životu ostvarite, a ne “samo” da razumete druge?
Ah, joj! Glumac je glumac, njemu nikad dosta uloga, posla. Glumac igra dok je živ, dok je zdrav, dok može... Šta ja znam, ne mogu da kažem da sam neostvarena. Stvarno bih bila bezobrazna i prokleta da to kažem. Mada nije ni sve išlo sasvim lako. No, s druge strane, nije išlo ni teško. To je valjda moj put, tako treba, ne može drugačije. Kao mlađa sam imala dileme te vrste, na primer, da li da odem u Beograd; tamo je sve potpuno drugačije... Međutim, pitanje je kako bi bilo. Važno je raditi svoj posao najbolje moguće ma gde bio, jer naša sreća glumačka je na sceni i nigde više. E, sad, razne stvari utiču na to. I pitanje sreće je za naš posao veoma važno, splet okolnosti, da se nađete na pravom mestu u pravom trenutku... Uvek kažem: neka ide onako kako je do sada išlo i biće dobro.

Da li bi se u tu ostvarenost i nekadašnju dilemu Beograd ili Novi Sad može uključiti pitanje popularnosti, koja svakako nije karakteristična ne samo za ovdašnje glumce?
U tom smislu i nemam baš neke probleme. Popularnost mogu samo da zamislim i znam da pojedinim beogradskim kolegama nije lako. Ovde je to prisutno u meri koja je sasvim prihvatljiva i koja ne remeti moju privatnost. Ja sam i takva osoba, nema me baš puno po javnim mestima. Naravno da primećujem poglede, da me ljudi prepoznaju, i to mi je uvek simpatično, zato što nisam TV lice već pozorišna glumica, a tu je uži krug publike... U trenucima kad mi se javljaju oni samo vide nekog poznatog. Vidim im na licima da ne znaju tačno ko sam, ali me znaju od negde. Ja se uredno javljam i to mi je slatko. Inače, da sam bila u fazonu popularnosti, tako bi i bilo. Mislim da ono što čovek silno želi, to mu se i dešava. Još kao mlada čuvala sam se izvesnih stvari i uvek se bojala da me ne shvate olako. Želela sam da trajem, a to i dalje želim.