Грета... дира публику зато што нам много верују, а верују нам зато што је све истина. Једноставно, оног часа кад човек у публици има дилему – да ли је сад ово или оно – готово, то је изгубљена ствар, представе нема, нисте урадили посао”, вели глумица Јасна Ђуричић

Не само о квалитету, већ и врхунској глумачкој зрелости, сведоче две најновије улоге Јасне Ђуричић. Чути је како у улози Мајке/Удовице у Находу Симеону Милене Марковић, у режији Томија Јанежича, на самом почетку ове “библијске” представе пева, тачније на сцену изводи сам чин поезије, врхунско је искуство театра. О многобројним глумачким потенцијалима Јасне Ђуричић сведочи и улога у представи Грета, страница 89 Луца Хибнера, у режији Бориса Лијешевића. Лаке мете наградама. И улоге којима ова драмска уметница сублимира све што је као жена и глумица уложила, освојила и изгубила.
Стићи до тако префињеног израза није лако, а на путу Јасне Ђуричић стоје Цмиља из Симовићевог Чуда у Шаргану, у режији Егона Савина, затим Симка у представи Путујуће позориште Шопаловић, такође Симовића и опет у Савиновој поставци. Дар за епизоду и прави глумачки нерв да се буде лик и у другом плану показује улогом Марице у Сумњивом лицу Нушића, у режији Дејана Мијача, а након тога поново у првом плану као Олга у Кољадиној Мурлин Мурло, у режији Радослава Миленковића, после чега су дошле и Мица у Мрешћењу шарана Аце Поповића, у режији Егона Савина, Изабела у Шекспировој Мери за меру, у режији Дејана Мијача, Фема у Стеријиној Покондиреној тикви, у режији Ксеније Крнајски...
“Попис” је скраћен, а Јасна Ђуричић, иначе ђак Бранка Плеше, од почетака на Академији уметности у Новом Саду, па до повратка на њу “улогом” педагога, своје позоришно прикљученије за мало шта је ускраћивала.

Ваш лик у Находу Симеону плени ретко истакнутом “глумачком техником” – певањем! Где сте то научили?
То има везе и са школовањем, у смислу сналажења у музици, међу нотама. Завршила сам средњу музичку школу, али сад моје певачке способности више нису никакве у односу на то какве су некад биле. Дуван је учинио своје. Што се у техничком смислу каже, распон мог гласа је само једна октава, тако да је то потпуно смешно, али нешто важно сам научила, и то не у школи већ као млада глумица у Суботици. У КПГТ-у журка после премијере Руже ветрова, пева се, и Раде Шербеџија, тадашњи стуб тог театра, запева стару војвођанску песму, заправо мађарску романсу, коју је често певало нас неколико из музичке школе. Ми смо као знали да певамо, међутим, он је то тако отпевао да је пола тог суботичког бифеа плакало. Неке делове је певао, неке говорио, али углавном то је до те мере било покривено изнутра да смо се следили. Тада сам схватила шта значи глумачко певање, како глумац треба да пева, и која је разлика између певача и глумца када певају. То ми је била лекција! Те ноћи, сам то запамтила, схватила поруку, и дошао је дан да то испробам.

Мајка/Удовица је, да не буде забуне, потресан лик, којег потресно тумачите!
Многи су веома задовољни како сам урадила тај лик у Находу Симеону. Морам да кажем да уопште немам свест о томе да је то тако. Доведена сам на тај ниво да је то мени нешто нормално и потпуно обично. Јако ми је лако, немам никакав проблем за улазак у ту представу и тај свет. Никакве посебне припреме, ништа! То је метода и продукт Томија Јанежича. Још је лепо и не дешава се често у позориштима да сцена изгледа потпуно документарно, заправо филмски, а то је такво уживање за глумца. Све је верно, реално, а истовремено “одлепљено”, поетично. Није никакав натурализам, што иначе не волим у позоришту. Све је постигнуто, као кад снимате филм, све је ту и само треба да будете мало паметни да уђете у то, да се уклопите...

Само што у представи нема “резова”.
Чини ми се да сам много научила посматрајући његов рад. Имала сам можда и среће да добијем такву позицију, да се појавим на самом почетку, онда нестанем, да бих се на крају вратила. Има разних глумаца, као и редитеља, различитих сензибилитета; играла сам у свакаквим позориштима, али ме ова врста позоришта јако узбуђује. И класичан приступ има своје дражи, било је фантастичних класичних представа, али ово је ваљда било нешто скорашње, па ме држи још увек.

Како видите тај спецификум Јанежичевог редитељског поступка?
Могу да говорим о том позоришту и од пре, ја сам га гледала, а имала сам и срећу да као сасвим млада глумица учествујем у пројектима сличног типа, у КПГТ Љубише Ристића, у представама Хариса Пашовића. Мислим да нам такво позориште недостаје. С многим младим људима сам причала о Находу Симеону и они су просто фасцинирани, а мислим да је то много важно. У позоришној понуди у последње време углавном све личи једно другом, а овде је реч о позоришној техници, заправо редитељском поступку који не само да није уобичајен, него га и нема на нашим сценама. У том смислу мени је рад с Јанежичем био више него пријатан, инспиративан, узбудљив, динамичан. Дуго сам у овом послу, не знам да ли то има везе с годинама, али често се деси да вам бива досадно на пробама. С Томијем ми није било досадно. Његов поступак је врло нежан, не постоји ништа што је насилно, не постоји “дрил”: то мора тако – и никако другачије. Скоро 95 одсто ствари је на вама. Увек се можете договорити да оно што годи глумцу, оно како му највише прија – тако и буде. Нема никакве силе над природом, и то је врло битно. Све што се види, баш све, проистекло је из импровизације на пробама. Нема ни једног сегмента у представи који није дотакнут кроз импровизацију на пробама. Чак и слој текста који публика није видела на сцени. Ту се, например, помиње да је мој лик, Мајка находа Симеона, живела само с оцем, јер јој се мајка убила. Радила сам импровизације у којима сам имала сусрете с мртвом мајком и то је јако драгоцено јер глумац онда нема потребу да нешто замишља, “шта би било кад би било”. Ја сам то на проби проживела, имам то искуство. То вас толико обогаћује, поткива, то даје јако добар “бекграунд”, уземљење, да би се лик могао потпуно мирно бранити, јер просто знате све о њему. Томи Јанежич је мајстор у томе и стварно све што се на крају види продукт је глумачког рада. Нема: ти идеш тамо, ти тамо, мизансцен је такав, лик треба да буде овакав... Ко каже? Ко зна какав ће лик бити на крају? Глумац увек игра из себе, глупости су да он може бити неко други, то је којешта.

А каква је за Вас интима Находа Симеона, света који делује прилично мрачно, сурово?
То је очигледно осећање света Милене Марковић, и мислим да је непогрешиво тачно, макар за овај тренутак. Све је страшно и баш ме је потресало “успут”... Да кренемо на неки свакодневни, први ниво те приче. У данима кад се премијера ближила нашла сам у “Блицу” како је девојка од 17 година оставила своје дете замотано у крваве чаршаве испред неких врата, па је затим био и текст о беби у контејнеру. Донела сам то на пробу и Томи се следио. То ме је још више терало на пут истине, пут документарности у начину игре. Оно – без глуме, молим! Онда даље... Шта је Томи урадио с представом убацујући коментаре! То кад сам први пут чула интимно ме потпуно... Нећу да кажем поразило, знам где живим, али јако је утицало на мене и морам да признам да сам током краћег периода осећала жељу да одем одавде. Само, немам илузије да је негде боље, и зато ваљда нисам ни отишла, јер прилика је било безброј.

Грета, страница 89 је још један Ваш велики глумачки успех, а реч је о представи која је у односу на Находа Симеона потпуно “друга страна медаље” позоришта, окренута ка професионалном животу?
Тај текст је сјајан и на прво читање већ се виде делови представе. Ретко се дешава да једва чекате да нешто реализујете, да заиграте. Борис (Исаковић) и ја смо довољно у послу да се дохватимо таквог текста. Накупило се довољно искуства да би могло да се проговори о тим стварима. И љубави, и успеха, и награда, и туга, и осујећености, и разочарења... Све емоције које постоје у позоришту мислим да су се сместиле у тај текст, а то је за глумце велика срећа, причати о теми која је скроз ваша. Обично се тумаче разноразни људи, њихове психологије, карактери, бави се туђим проблемима, а ово је некако наше све. У свакој сцени можеш да се нађеш. То просто није смело да се не уради.

Да ли су све ситуације “редитељ-глумац” из Грете... одигране захваљујући стварним искуствима и колико искреност комада (раз)открива Вас као глумицу, и глуму уопште?
Да, јесу. Глумац увек мора, шта год играо на сцени, тачно да зна шта у ком тренутку мисли, зашто и због чега нешто ради. Ако то нема, онда је то глума уопште и глума напамет. То нема везе с мозгом и то никога с друге стране рампе не може да дирне. Грета... дира публику зато што нам много верују, а верују нам зато што је све истина. Једноставно, оног часа кад човек у публици има дилему – да ли је сад ово или оно – готово, то је изгубљена ствар, представе нема, ви нисте урадили посао. Крај. Значи, кад уђеш ти си “то” и публика мора да мисли да је “то” једино могуће тако и никако другачије! Е, сад, то није баш тако лако сваки пут учинити, али се трудим сваки пут колико год могу.

Занимљиво је да представа одлично комуницира с публиком, иако јој је тема везана за просторе “иза позоришних кулиса” и оно што је потпуно непознато већини гледалаца. На том плану мора се одати признање и луцидној дози актуелизације...
Та представа је потпуно испунила задатак због тога што то гледају деца и старији људи, обичан свет. Они успевају да се идентификују! Дакле, то није само тај моменат “иза кулиса”, воајерство или не знам шта, него они ту препознају односе из њихових властитих живота, што је фантастично. Мени је Грета карактеристична зато што ту врсту интеракције с публиком никада нисам имала. До те мере. Било је представа кад од почетка до краја знам, осећам да публика дише са мном, прати ме, награђује, враћа... Али, у оволикој мери!? То никад! И сад нам је то велики проблем. Кад публике има мало, људи су стегнутији, плаше се да реагују. Онда се толико уморимо, толико се упињемо да произведемо више, а заправо је све у реду. Навикли смо да играмо на таласу публике, на неким местима нисмо могли да играмо јер су нас прекидали аплаузима. Ето, заиста нисам имала ништа слично, а желела сам, потајно, да имам такав контакт и да им се обраћам директно, без “рампе”, без ичега. Није лако, али је супер. Што се актуелизације комада тиче, то и писац Луц Хибнер препоручује. Све што је он написао није измишљено. То нису измишљена имена, него су то стварни људи, немачки глумци и редитељи. Било би крајње глупо да смо их оставили, коме би то нешто значило. Током процеса и Борис Исаковић, и Борис Лијешевић, и ја, испричали смо гомиле и гомиле прича из сопствених искустава. Пратили смо линију текста и по догађајима који су описани препознавали смо наше људе. Није све ушло у представу и наравно да ниједан редитељ, нити једна глумица нису имитирани. То би било толико банално... Имамо само жал због тога што нисмо могли да поменемо још више људи који заслужују да буду поменути. Грета... је прављена у славу позоришта, из љубави. Нисмо ми хтели никога ту да прозивамо.

Тако је то, дакле, с добро прочитаним представама, а како се осећате кад ствари као да баш не излазе на видело, кад делује да сав глумачки труд, емоција, ангажман, пуцају у празно?
Тешко је, мораш да будеш веома стабилан и јак, али то је моја суштина, мој задатак, и што каже Дива из Грете... – моја мисија. Немам мисли типа “бисере пред свиње”, нити ту врсту запитаности. Мени је само важно да ли сам те вечери успела да произведем све што сам хтела, све што би могло неког у публици на нешто да покрене, да се запита, да осети нешто... То ми је проблем. Оног часа кад пристанеш да радиш овај посао мораш да се помириш с непрестаним компромитовањем и с тим да ћеш све што поседујеш – и најлепше, и најгоре у себи – морати да “пљунеш“ из себе. А како ће то ко да прими, шта ће после бити и како ћу то да савладам у себи након два сата игре – није важно. Моје искуство је такво да кад је моја игра била на нивоу који ме задовољава, све ми је дивно и не постоји ни умор, ни немир с којима не могу да изађем на крај. Потребно је само спуштање од сат, два, у лаганом разговору о било чему, или о представи, или о неким десетим стварима, а разговор се подразумева. Глума је веома племенит позив зато што вас богати и зато што вам даје прилику да постанете бољи човек. Играш и пред оваквима и пред онаквима на брисаном простору, где неко може да каже да си говно, неко може да каже да си супер. Управо изучавајући разноразне судбине, психологије, ви ширите свој поглед на свет, дијапазон и емпатију, и имате све више разумевања за разне људе. Играјући неке од њих, морате да их оправдавате, налазите разлоге да их разумете...

Колико Вам је то помогло, а колико одмогло, да се у животу остварите, а не “само” да разумете друге?
Ах, јој! Глумац је глумац, њему никад доста улога, посла. Глумац игра док је жив, док је здрав, док може... Шта ја знам, не могу да кажем да сам неостварена. Стварно бих била безобразна и проклета да то кажем. Мада није ни све ишло сасвим лако. Но, с друге стране, није ишло ни тешко. То је ваљда мој пут, тако треба, не може другачије. Као млађа сам имала дилеме те врсте, на пример, да ли да одем у Београд; тамо је све потпуно другачије... Међутим, питање је како би било. Важно је радити свој посао најбоље могуће ма где био, јер наша срећа глумачка је на сцени и нигде више. Е, сад, разне ствари утичу на то. И питање среће је за наш посао веома важно, сплет околности, да се нађете на правом месту у правом тренутку... Увек кажем: нека иде онако како је до сада ишло и биће добро.

Да ли би се у ту оствареност и некадашњу дилему Београд или Нови Сад може укључити питање популарности, која свакако није карактеристична не само за овдашње глумце?
У том смислу и немам баш неке проблеме. Популарност могу само да замислим и знам да појединим београдским колегама није лако. Овде је то присутно у мери која је сасвим прихватљива и која не ремети моју приватност. Ја сам и таква особа, нема ме баш пуно по јавним местима. Наравно да примећујем погледе, да ме људи препознају, и то ми је увек симпатично, зато што нисам ТВ лице већ позоришна глумица, а ту је ужи круг публике... У тренуцима кад ми се јављају они само виде неког познатог. Видим им на лицима да не знају тачно ко сам, али ме знају од негде. Ја се уредно јављам и то ми је слатко. Иначе, да сам била у фазону популарности, тако би и било. Мислим да оно што човек силно жели, то му се и дешава. Још као млада чувала сам се извесних ствари и увек се бојала да ме не схвате олако. Желела сам да трајем, а то и даље желим.