Da bi neko sebe smatrao Novosađaninom, ne mora nužno da bude i rođen u Novom Sadu. Dovoljno je da ga nešto toplo i dugoročno veže za ovaj grad, ili da ga, kao reditelj Dušan Petrović, pohodi toliko često da mu na kraju dosade stalni odlasci, pa se skrasi i definitivno nastani u našoj sredini. I pri tom postane direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta.
Rođen u Zagrebu, ali školovan u Novom Sadu, prvi čovek Drame Srpskog narodnog pozorišta već je ovde režirao, i to čak pet predstava – Crnu hroniku, Opasne veze, Vere i zavere, Torkvata Tasa i Tekeliju. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu 1992. godine, predstavom Narodnog pozorišta iz Sombora Slučajna smrt jednog anarhiste. Još tada je pokazao zavidan talenat za otkrivanje reprezentativne literature, budući da je Dario Fo ubrzo potom, upravo za taj tekst, dobio Nobelovu nagradu.
Osim što je radio kao asistent na katedri za glumu beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, kasnije i za režiju – gde je sada docent – režirao je u mnogim relevantnim domaćim pozorišnim kućama, u Ateljeu 212, Beogradskom dramskom, Narodnom pozorištu i Bitef teatru, u Somboru, Zrenjaninu, Kikindi, Šapcu, Kruševcu, Banjaluci, a u Subotici je pet sezona bio umetnički direktor Drame na srpskom jeziku. Novopečeni otac, sada je opet u Novom Sadu, gde je preuzeo tešku i odgovornu ulogu upravljanja ansamblom koji, kaže, odlično poznaje.
“Zahvaljujući činjenici da sam u ovoj kući prvi put režirao još u sezoni 1993/94, prilično sam dobro upoznat s mogućnostima Drame, s kojom sam u tri navrata radio i velike ansambl predstave. Znao sam gde dolazim, s kim ću da radim i šta mogu da očekujem. O Drami SNP-a može da se govori kao o ansamblu sa ogromnim potencijalom, mnoge dobre predstave to potvrđuju, ali takođe i s kritičke strane, jer vidim dosta prostora za unapređenje postojećeg repertoara kao i za veći angažman glumaca. Čini mi se da je poslednjih godina ovde došlo do smene generacija. Ona koja je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka imala mnogo uspeha na festivalima i nosila repertoar, uglavnom se povlači, a trenutno stasava sasvim novi ansambl koji tek treba da se profiliše, naravno – potpomognut iskusnijim pojedincima. Stvaranje kompaktnog i harmoničnog ansambla je od velike važnosti za svako pozorište. To je dug proces i očekuje nas veliki i naporan rad.”

Da li će pri tom zvezde biti istaknute u prvi plan, ili će kompletan ansambl ići iz jednog u drugi projekat kao kompaktna celina?
Pitanje angažovanja zvezda stvar je svake pojedinačne produkcije, i mislim da ćemo, u zavisnosti od potreba, pozivati gostujuće glumce, jer je to praksa koja se pokazala uspešna. Ali to nikada neće biti na štetu ansambla i ljudi iz kuće. Moj cilj je da u promišljanju repertoara obratim pažnju na maksimalan angažman ljudi iz kuće, kako bi se oni razvijali kroz zanimljive uloge i tekstove. Jer niko nije u trenutku završetka Akademije, ili nakon dve-tri odigrane uloge, završio svoj glumački put. U ovom poslu se čovek stalno i iznova dokazuje, što važi za sve nas. A za izvesne kreacije je veoma bitan činilac i vreme, jer se iste uloge ne igraju kada imate 20, 40 i 60 godina. Uloge dolaze spram godina, mogućnosti, glumačke forme, kao i želje i potrebe za upuštanjem u nešto veće i značajnije. Zato ću se truditi da u smišljanju repertoara imam u vidu potrebe ansambla, odnosno pojedinaca koji su željni daljeg dokazivanja i napredovanja u svom poslu.

Kakav koncept ste pripremili za prvu sezonu, i da li postoji nit koju ste pri tom pratili ili cilj kojem težite?
Ova sezona je specifična jer sam relativno kasno došao, krajem prošle sezone, kada su izvesni projekti već bili dogovoreni. Ne mislim da je mojim dolaskom nužna radikalna promena, niti da pozorište počinje od mene. Trudim se da poštujem dogovore i planove prethodnika, pa će neki započeti projekti biti završeni tokom sezone, naravno bez želje da preuzmem tuđe zasluge. Nadam se da ću u ovoj sezoni uspeti da aktiviram Kamernu scenu i da kvalitetnim naslovima privučem glumce iz ansambla, da ih zagrejem za rad na njoj. Mislim da je Kamerna scena bila nedovoljno iskorišćena, a pruža odlične mogućnosti glumcu za istraživanje i rad na sebi, intimna je i specifična, za razliku od scene “Pera Dobrinović”, zahteva glumu koja je minimalistička u sredstvima, prirodnija, pa tako pomaže glumcu da počne više da se bavi samim sobom i pronalazi nova rešenja.

Pri tom, naravno, nećete zanemariti ulogu i značaj scene “Pera Dobrinović”?
Ta scena je već profilisana činjenicom da je SNP kuća od nacionalnog značaja i duge tradicije, odavno utvrđenog identiteta. Repertoar ovakvog pozorišta iziskuje negovanje klasike, ali i promociju domaćih pisaca. Uglavnom je to bila i dosadašnja praksa, a postojeći naslovi na repertoaru to i potvrđuju. Tradiciju ne treba olako odbacivati. Sezona će početi sa dva velika klasika – Šekspirom i Dostojevskim. Osim značajnih klasičnih dela, trudiću se da promovišem i savremene pisce kroz praizvedbe novih komada, a samo do kraja sezone biće ih dve – Ja ili neko drugi Maje Pelević i Zločin nad divljim zverima Dušana Spasojevića, čiji je tekst već javno čitan u okviru “Projekta tri” pre dve sezone. Naravno, Kamerna scena nikako ne sme biti kopija Velike scene, već prostor za pomeranje granica, kako glumačkih tako i rediteljskih, kao i za uspostavljanje novih estetika.

Šta je po Vama pravi recept za privlačenje publike: komercijalni naslovi, angažovanje poznatih imena ili dosledno negovanje i istrajavanje na umetničkim projektima?
Ovo pozorište ima svoju publiku i s njom prolazi kroz razne faze, od manjeg ili većeg obožavanja do povremenih kritičnih momenata, jer su i potrebe publike sve veće, a zahtevi sve raznovrsniji u znatno uvećanom gradu kakav je Novi Sad.
Mislim da bi nam bilo lakše kada bi u gradu postojala bar još dva pozorišta koja bi imala drugačiji repertoar i koja bi pokrila potrebu za mjuziklom, bulevarskim i eksperimentalnim teatrom, što se sada očekuje od SNP-a, a to mu suštinski ne pripada i nije realno očekivati takav repertoar u nacionalnom teatru. Angažovanje zvezda nije prioritet i na taj način nećemo ići ka publici, a glumce iz drugih pozorišta ćemo angažovati samo ako za to bude potrebe, ako baš bude neophodno, jer ansambl jeste veliki, ali nije i idealan po svojoj starosnoj i kvalitativnoj strukturi, tako da ne mogu uvek baš sve uloge da se podele unutar ansambla. U Beogradu, međutim, gotovo da više i ne postoji predstava bez gostiju. I u mnogim našim predstavama igraju gosti iz Beograda i drugih gradova i takva praksa je danas sasvim ustaljena. Nadam se da će publika dolaziti podjednako zbog naših glumaca kao i zbog gostujućih. Publika će biti privučena i samim izborom naslova, a mislim da će ove dve praizvedbe posebno biti provokativne za privlačenje publike, dakle pokušaćemo da zainteresujemo publiku na pravi način, dobrim dramskim tekstovima i dobrim predstavama.

U prvi plan trenutno izbija međunarodna saradnja. Koliki je njen značaj i šta će doneti SNP-u?
Politika je učinila da i mi iz kulture budemo sprečeni u komunikaciji s okolinom i ostatkom sveta, pa je najveći otpor dolazio, čini mi se, baš sa polja kulture, iz svih njenih institucija. Zato je sada sasvim normalno da mi prvi stignemo do svetskih i evropskih asocijacija, pre politike i političara i institucija drugog tipa. Ta saradnja je poželjna i dobra, a desila bi se i mnogo ranije da okolnosti nisu bile takve. Mi na tom polju sada kaskamo i tek se probijamo, ali smo na lep način dočekani. Pozorište i nacionalna kultura ne mogu biti sami sebi dovoljni, moramo se stalno ogledati s drugima – kako onim velikima, tako i nama bližim po veličini, uslovima rada i istorijskim prilikama. Da bismo mogli da postavimo stvari na pravi način i da bismo umeli da cenimo i sebe i druge, te da bismo videli šta smo do sada uradili, moramo se sve više povezivati pre svega sa Zapadom, gde se nadam da kao društvo težimo, a od koga smo se odvojili silom prilika. Upravo je zato i bitna koprodukcija koju smo napravili sa teatrima iz Ženeve i Koruža. Mi smo deo evropske kulturne baštine, a da bismo to i potvrdili moramo konstantno i kontinuirano da komuniciramo s Evropom. Zato ćemo se u tom pravcu i kretati sve naglašenije.