Да би неко себе сматрао Новосађанином, не мора нужно да буде и рођен у Новом Саду. Довољно је да га нешто топло и дугорочно веже за овај град, или да га, као редитељ Душан Петровић, походи толико често да му на крају досаде стални одласци, па се скраси и дефинитивно настани у нашој средини. И при том постане директор Драме Српског народног позоришта.
Рођен у Загребу, али школован у Новом Саду, први човек Драме Српског народног позоришта већ је овде режирао, и то чак пет представа – Црну хронику, Опасне везе, Вере и завере, Торквата Таса и Текелију. Дипломирао је позоришну и радио режију на ФДУ у Београду 1992. године, представом Народног позоришта из Сомбора Случајна смрт једног анархисте. Још тада је показао завидан таленат за откривање репрезентативне литературе, будући да је Дарио Фо убрзо потом, управо за тај текст, добио Нобелову награду.
Осим што је радио као асистент на катедри за глуму београдског Факултета драмских уметности, касније и за режију – где је сада доцент – режирао је у многим релевантним домаћим позоришним кућама, у Атељеу 212, Београдском драмском, Народном позоришту и Битеф театру, у Сомбору, Зрењанину, Кикинди, Шапцу, Крушевцу, Бањалуци, а у Суботици је пет сезона био уметнички директор Драме на српском језику. Новопечени отац, сада је опет у Новом Саду, где је преузео тешку и одговорну улогу управљања ансамблом који, каже, одлично познаје.
“Захваљујући чињеници да сам у овој кући први пут режирао још у сезони 1993/94, прилично сам добро упознат с могућностима Драме, с којом сам у три наврата радио и велике ансамбл представе. Знао сам где долазим, с ким ћу да радим и шта могу да очекујем. О Драми СНП-а може да се говори као о ансамблу са огромним потенцијалом, многе добре представе то потврђују, али такође и с критичке стране, јер видим доста простора за унапређење постојећег репертоара као и за већи ангажман глумаца. Чини ми се да је последњих година овде дошло до смене генерација. Она која је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века имала много успеха на фестивалима и носила репертоар, углавном се повлачи, а тренутно стасава сасвим нови ансамбл који тек треба да се профилише, наравно – потпомогнут искуснијим појединцима. Стварање компактног и хармоничног ансамбла је од велике важности за свако позориште. То је дуг процес и очекује нас велики и напоран рад.”

Да ли ће при том звезде бити истакнуте у први план, или ће комплетан ансамбл ићи из једног у други пројекат као компактна целина?
Питање ангажовања звезда ствар је сваке појединачне продукције, и мислим да ћемо, у зависности од потреба, позивати гостујуће глумце, јер је то пракса која се показала успешна. Али то никада неће бити на штету ансамбла и људи из куће. Мој циљ је да у промишљању репертоара обратим пажњу на максималан ангажман људи из куће, како би се они развијали кроз занимљиве улоге и текстове. Јер нико није у тренутку завршетка Академије, или након две-три одигране улоге, завршио свој глумачки пут. У овом послу се човек стално и изнова доказује, што важи за све нас. А за извесне креације је веома битан чинилац и време, јер се исте улоге не играју када имате 20, 40 и 60 година. Улоге долазе спрам година, могућности, глумачке форме, као и жеље и потребе за упуштањем у нешто веће и значајније. Зато ћу се трудити да у смишљању репертоара имам у виду потребе ансамбла, односно појединаца који су жељни даљег доказивања и напредовања у свом послу.

Какав концепт сте припремили за прву сезону, и да ли постоји нит коју сте при том пратили или циљ којем тежите?
Ова сезона је специфична јер сам релативно касно дошао, крајем прошле сезоне, када су извесни пројекти већ били договорени. Не мислим да је мојим доласком нужна радикална промена, нити да позориште почиње од мене. Трудим се да поштујем договоре и планове претходника, па ће неки започети пројекти бити завршени током сезоне, наравно без жеље да преузмем туђе заслуге. Надам се да ћу у овој сезони успети да активирам Камерну сцену и да квалитетним насловима привучем глумце из ансамбла, да их загрејем за рад на њој. Мислим да је Камерна сцена била недовољно искоришћена, а пружа одличне могућности глумцу за истраживање и рад на себи, интимна је и специфична, за разлику од сцене “Пера Добриновић”, захтева глуму која је минималистичка у средствима, природнија, па тако помаже глумцу да почне више да се бави самим собом и проналази нова решења.

При том, наравно, нећете занемарити улогу и значај сцене “Пера Добриновић”?
Та сцена је већ профилисана чињеницом да је СНП кућа од националног значаја и дуге традиције, одавно утврђеног идентитета. Репертоар оваквог позоришта изискује неговање класике, али и промоцију домаћих писаца. Углавном је то била и досадашња пракса, а постојећи наслови на репертоару то и потврђују. Традицију не треба олако одбацивати. Сезона ће почети са два велика класика – Шекспиром и Достојевским. Осим значајних класичних дела, трудићу се да промовишем и савремене писце кроз праизведбе нових комада, а само до краја сезоне биће их две – Ја или неко други Маје Пелевић и Злочин над дивљим зверима Душана Спасојевића, чији је текст већ јавно читан у оквиру “Пројекта три” пре две сезоне. Наравно, Камерна сцена никако не сме бити копија Велике сцене, већ простор за померање граница, како глумачких тако и редитељских, као и за успостављање нових естетика.

Шта је по Вама прави рецепт за привлачење публике: комерцијални наслови, ангажовање познатих имена или доследно неговање и истрајавање на уметничким пројектима?
Ово позориште има своју публику и с њом пролази кроз разне фазе, од мањег или већег обожавања до повремених критичних момената, јер су и потребе публике све веће, а захтеви све разноврснији у знатно увећаном граду какав је Нови Сад.
Мислим да би нам било лакше када би у граду постојала бар још два позоришта која би имала другачији репертоар и која би покрила потребу за мјузиклом, булеварским и експерименталним театром, што се сада очекује од СНП-а, а то му суштински не припада и није реално очекивати такав репертоар у националном театру. Ангажовање звезда није приоритет и на тај начин нећемо ићи ка публици, а глумце из других позоришта ћемо ангажовати само ако за то буде потребе, ако баш буде неопходно, јер ансамбл јесте велики, али није и идеалан по својој старосној и квалитативној структури, тако да не могу увек баш све улоге да се поделе унутар ансамбла. У Београду, међутим, готово да више и не постоји представа без гостију. И у многим нашим представама играју гости из Београда и других градова и таква пракса је данас сасвим устаљена. Надам се да ће публика долазити подједнако због наших глумаца као и због гостујућих. Публика ће бити привучена и самим избором наслова, а мислим да ће ове две праизведбе посебно бити провокативне за привлачење публике, дакле покушаћемо да заинтересујемо публику на прави начин, добрим драмским текстовима и добрим представама.

У први план тренутно избија међународна сарадња. Колики је њен значај и шта ће донети СНП-у?
Политика је учинила да и ми из културе будемо спречени у комуникацији с околином и остатком света, па је највећи отпор долазио, чини ми се, баш са поља културе, из свих њених институција. Зато је сада сасвим нормално да ми први стигнемо до светских и европских асоцијација, пре политике и политичара и институција другог типа. Та сарадња је пожељна и добра, а десила би се и много раније да околности нису биле такве. Ми на том пољу сада каскамо и тек се пробијамо, али смо на леп начин дочекани. Позориште и национална култура не могу бити сами себи довољни, морамо се стално огледати с другима – како оним великима, тако и нама ближим по величини, условима рада и историјским приликама. Да бисмо могли да поставимо ствари на прави начин и да бисмо умели да ценимо и себе и друге, те да бисмо видели шта смо до сада урадили, морамо се све више повезивати пре свега са Западом, где се надам да као друштво тежимо, а од кога смо се одвојили силом прилика. Управо је зато и битна копродукција коју смо направили са театрима из Женеве и Коружа. Ми смо део европске културне баштине, а да бисмо то и потврдили морамо константно и континуирано да комуницирамо с Европом. Зато ћемо се у том правцу и кретати све наглашеније.