Prepoznatljiv vizuelni identitet, kojim je umetnički stvaralac Radule Bošković udahnuo najstarijem srpskom pozorištu mladalačku svežinu i dah modernih vremena, slučajno ili ne, poklopio se s erom prelaska institucije u novosagrađeno mermerno zdanje, s novom epohom u kojoj i danas živimo i stvaramo.
Mada kao kategorija postoji još od sredine šezdesetih godina, novosadska škola plakata (po definiciji Miroslava Mušića, op. aut.) tek osamdesetih dobija pun smisao i zasluženo mesto na javnoj sceni, velikim delom i zbog toga što joj je u okviru potreba koje je pravilno prepoznala uprave SNP-a dodeljen znatno veći prostor za prezentaciju u pravom svetlu. Do selidbe u novi prostor, predstave ove kuće uglavnom su najavljivane šturim dokumentarnim štampanim obaveštenjima, afišima s ogoljenom informacijom o naslovu i imenima glavnih protagonista. Međutim, umetnički kolektiv sa tri velike zasebne celine, i četvrtom – filharmonijom, koja je u to vreme još postojala, imao je daleko veće potrebe i prohteve. A onda se na raspisani konkurs 1980. godine između ostalih javio i diplomirani student Odseka za grafiku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, dobio posao i započeo da ga radi s mnogo entuzijazma i novih ideja.

Veliko pozorište – veliki format
U početku je, kako sam tvrdi, kao što je i uobičajeno, bilo teško izboriti se za realizaciju ideja. A one su se rojile shodno zahtevu da su “velikoj kući potrebni i plakati velikog formata”. Nije, međutim, u to vreme bilo ni adekvatnog prostora za začetak primarnog umetničko-dizajnerskog studija, pa je novopridošli član kolektiva dobio podstanarski smeštaj u foto-laboratoriji Miomira Polzovića. Iskustvo je sticao u hodu i pod okriljem zaslužnog filmskog radnika Svete Udovičkog, koji se u okviru Poslovnog centra SNP-a bavio organizacijom brojnih kongresnih manifestacija svetskog ranga, kao i svim drugim neumetničkim, ali itekako važnim segmentima pozorišnog života.
U toj kategoriji svakako da se našla i organizacija velikog otvaranja nove zgrade s predstavom Slike žalosnih doživljaja Deane Leskovar, kao i ostale predstave te prelomne, prve sezone SNP-a.
Nakon uspešno položenih ispita tog ranga i težine, nastavak je bio mnogo lakši, a ideja o osnivanju pravog studija sve bliža realizaciji, što se i zvanično dogodilo onog časa kada je u kuću stigao i drugi čovek sa istim zadatkom – do danas nezamenjivi asistent Žarko Deak. Početkom ere kompjutera, devedesetih godina prošlog veka, u Pozorištu je oformljen jedan od prvih desktop-studija u gradu, a velike zasluge za to, kako kaže Radule Bošković, pripadaju tadašnjem upravniku Ljubiši Ristiću koji je prepoznao moderne tendencije i brzinu razvoja tehnologije i društva, te je osavremenio opremu i stručno obrazovao postojeći radni kadar. Takav način razmišljanja omogućio je danas gotovo neverovatnu činjenicu da je desetak ili petnaest godina pre pojave bilborda, kao nezaobilaznog sredstva javnog oglašavanja, u Novom Sadu postojalo čak tridesetak punktova s prostorima za plakate SNP-a uvećanog formata, poput onog u blizini robne kuće “Nork” koji se video čak od Futoške pijace. Padom ekonomske moći, međutim, pozorišni plakat je ponovo potisnut na marginu i gotovo da se ugasio, ali ne i u SNP-u, gde danas ima zasluženo mesto kao nezaobilazni deo svakog umetničkog projekta, pa polako pronalazi put i do pozorišnih kritika.

Protagonisti u prvom planu
Pošto rad na pozorišnom plakatu zahteva izuzetno poznavanje teme i šireg konteksta u kome nastaje i odigrava se predstava, Bošković osim dubokog upliva u sadržinsku i filozofsku nit svakog komada, kao osnovnu neophodnost praktikuje i temeljne razgovore sa rediteljima kao centralnim nosiocima ideje i koncepta predstave.
Svestan zadatka i obaveze da pozove i zaintrigira publiku, prvenstveno se trudi da stvori predpriču i nagoveštaj koji navodi na razmišljanje, ali bez raskrinkavanja fabule i raspleta. Otuda retko koristi fotografije, čime bi, kao i kod filmskih plakata, u prvi plan bili stavljeni protagonosti, a u njegovom shvatanju pozorišne umetnosti, ništa nije i ne može biti iznad same predstave.
Radule Bošković je od 1979. član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, a izvan SNP proveo je samo dve godine, na mestu direktora Kulturnog centra Novog Sada. Po povratku u matičnu kuću promovisan je u rukovodioca Promo-centra, a paralelno održava i uspešnu slikarsku karijeru, s velikim brojem samostalnih izložbi slika, grafika i plakata u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više vrednih nagrada, između ostalih i Prve nagrade za pozorišni plakat na 43. Sterijinom pozorju 1998, kao i Godišnje nagrade SNP-a 2001. godine.