Препознатљив визуелни идентитет, којим је уметнички стваралац Радуле Бошковић удахнуо најстаријем српском позоришту младалачку свежину и дах модерних времена, случајно или не, поклопио се с ером преласка институције у новосаграђено мермерно здање, с новом епохом у којој и данас живимо и стварамо.
Мада као категорија постоји још од средине шездесетих година, новосадска школа плаката (по дефиницији Мирослава Мушића, оп. аут.) тек осамдесетих добија пун смисао и заслужено место на јавној сцени, великим делом и због тога што јој је у оквиру потреба које је правилно препознала управе СНП-а додељен знатно већи простор за презентацију у правом светлу. До селидбе у нови простор, представе ове куће углавном су најављиване штурим документарним штампаним обавештењима, афишима с огољеном информацијом о наслову и именима главних протагониста. Међутим, уметнички колектив са три велике засебне целине, и четвртом – филхармонијом, која је у то време још постојала, имао је далеко веће потребе и прохтеве. А онда се на расписани конкурс 1980. године између осталих јавио и дипломирани студент Одсека за графику Факултета примењених уметности у Београду, добио посао и започео да га ради с много ентузијазма и нових идеја.

Велико позориште – велики формат
У почетку је, како сам тврди, као што је и уобичајено, било тешко изборити се за реализацију идеја. А оне су се ројиле сходно захтеву да су “великој кући потребни и плакати великог формата”. Није, међутим, у то време било ни адекватног простора за зачетак примарног уметничко-дизајнерског студија, па је новопридошли члан колектива добио подстанарски смештај у фото-лабораторији Миомира Ползовића. Искуство је стицао у ходу и под окриљем заслужног филмског радника Свете Удовичког, који се у оквиру Пословног центра СНП-а бавио организацијом бројних конгресних манифестација светског ранга, као и свим другим неуметничким, али итекако важним сегментима позоришног живота.
У тој категорији свакако да се нашла и организација великог отварања нове зграде с представом Слике жалосних доживљаја Деане Лесковар, као и остале представе те преломне, прве сезоне СНП-а.
Након успешно положених испита тог ранга и тежине, наставак је био много лакши, а идеја о оснивању правог студија све ближа реализацији, што се и званично догодило оног часа када је у кућу стигао и други човек са истим задатком – до данас незамењиви асистент Жарко Деак. Почетком ере компјутера, деведесетих година прошлог века, у Позоришту је оформљен један од првих десктоп-студија у граду, а велике заслуге за то, како каже Радуле Бошковић, припадају тадашњем управнику Љубиши Ристићу који је препознао модерне тенденције и брзину развоја технологије и друштва, те је осавременио опрему и стручно образовао постојећи радни кадар. Такав начин размишљања омогућио је данас готово невероватну чињеницу да је десетак или петнаест година пре појаве билборда, као незаобилазног средства јавног оглашавања, у Новом Саду постојало чак тридесетак пунктова с просторима за плакате СНП-а увећаног формата, попут оног у близини робне куће “Норк” који се видео чак од Футошке пијаце. Падом економске моћи, међутим, позоришни плакат је поново потиснут на маргину и готово да се угасио, али не и у СНП-у, где данас има заслужено место као незаобилазни део сваког уметничког пројекта, па полако проналази пут и до позоришних критика.

Протагонисти у првом плану
Пошто рад на позоришном плакату захтева изузетно познавање теме и ширег контекста у коме настаје и одиграва се представа, Бошковић осим дубоког уплива у садржинску и филозофску нит сваког комада, као основну неопходност практикује и темељне разговоре са редитељима као централним носиоцима идеје и концепта представе.
Свестан задатка и обавезе да позове и заинтригира публику, првенствено се труди да створи предпричу и наговештај који наводи на размишљање, али без раскринкавања фабуле и расплета. Отуда ретко користи фотографије, чиме би, као и код филмских плаката, у први план били стављени протагоности, а у његовом схватању позоришне уметности, ништа није и не може бити изнад саме представе.
Радуле Бошковић је од 1979. члан Удружења ликовних уметника Војводине, а изван СНП провео је само две године, на месту директора Културног центра Новог Сада. По повратку у матичну кућу промовисан је у руководиоца Промо-центра, а паралелно одржава и успешну сликарску каријеру, с великим бројем самосталних изложби слика, графика и плаката у земљи и иностранству. Добитник је више вредних награда, између осталих и Прве награде за позоришни плакат на 43. Стеријином позорју 1998, као и Годишње награде СНП-а 2001. године.