Din je poznati britanski baletski umetnik, a koreografskim radom je stekao svetsku slavu. Diplomirao je 1972. i odmah postao član londonskog Kraljevskog baleta, solista 1976, prvi solista 1978, a dve godine docnije stiče status prvaka baleta. Interpretirao je sve glavne uloge klasičnog repertoara u matičnom pozorištu, uključujući i savremena dela vrhunskih koreografa poput Ž. Balanšina, H. Van Manena, DŽ. Kranka, R. Nurejeva, Dž. Nojmajera, F. Eštona, K. Mekmilana i drugih.
Ovako impresivna biografija (i to tek manji deo), s pravom je zaintrigirala direktorku Baleta HNK Irenu Pasarić (znalcima „baletskog života“ u nas dobro je poznata kao nekad vrhunska balerina bivše Jugoslavije, jedina Nacionalna prvakinja HNK, kasnije je plesala i u Sjedinjenim Američkim Državama) da bi po drugi put (prvi put je on, u sezoni 2005/2006, s velikim uspehom postavio Trnoružicu) pozvala ovog vrsnog koreografa da za ansambl i soliste ove kuće postavi klasični, „beli“ balet, bez koga se ne može zamisliti repertoar jednog nacionalnog teatra.

Igra s velikim I
Da li se 1871. moglo zamisliti da će proširena verzija kratkog baleta Čajkovskog, pod naslovom Lebedinoe ozero, kojeg je napisao za nećake, postati najuspešniji balet svih vremena, simbol baletske umetnosti? Praizvođenje ovog baleta, dogodilo se 20. februara 1877. U punoj dvorani HNK, koreograf Din, njegov autorski tim, baletski ansambl i solisti, uveli su publiku u bajkoviti svet muzike, scene, kostima, svetla, Igre. Igra je napisana velikim slovom, jer je ona, a i ostaće, uvek na prvom mestu u baletu. Muzički Prolog, inače retko prisutan u postavkama ovog baleta, pojavljuje se u Dinovoj koreografiji, i „ispunjen“ je koreografko-dramaturški. Naime, koreograf nas uvodi u „priču“ tako što Rotbart, zli čarobnjak, pola ptica – pola čovek, otima princezu Odetu, pretvara je u labuda i osuđuje da živi kao ptica na obali jezera. U II činu, u scenu prvog susreta princa Zigfrida i labudice Odete, uvrstio je i scenu pantomime, koja je postojala u izvornoj koreografiji, ali je često izostavljana. Ovo Labudovo jezero je, dakle, dramatuški dobro postavljeno, tako da ni u jednom času predstave, koja traje 3 sata i 15 minuta, nema „praznog hoda“.
Na premijernoj večeri, u dvorani neobaroknog teatra, otvorenog 14. oktobra 1895. u prisustvu cara Franje Josifa I, u glavnim ulogama, nastupili su: Edina Pličanić (Odeta – Odilija), Eris Nezha, gost iz Italije (Princ Zigfrid), Svebor Sečak (Rotbart), Ksenija Balog (Kraljica), Ioan Barbu (Prinčev tutor), Pavla Mikolavčić, Petra Vargović i George Stanciu (Pas de trois), Milka Hribar-Bartolović i Mihaela Devald (Dva labuda), Emilija Sorić, Iva Vitilić, Vladimir De Freitas Rosa i Ovidiju Muscalu (Španska igra), Olja Jovanović-Zurovac i George Stanciu (Napolitanska igra), Nataša Sedmakov i Andrej Barbanov (Mađarska igra) i ansambl Baleta HNK.
Edina Pličanić, primabalerina ovog teatra, je u ovoj verziji Labudovog jezera, pokazala odlično vladanje tehnikom (pirueta, skokova i duetne igre), kao i dramski doživljenu ulogu, što je, s potpunim opravdanjem, stavlja u rang prave „prve balerine“. Krajnje sugestivno, ona vlada scenom puna tri sata, levitirajući između scene i publike, i scene i orkestra. Glumački sugestivno ona, nimalo naivno, „priča“ ulogu Odete, začarane princeze, a u III činu doživljava transformaciju u zlu Rotbartovu kćer, Odiliju. Izvanredni partner, Eris Nezha i Pličanićka, deluju dobro uigrano, te se stiče utisak da oduvek igraju zajedno. Ovu balerinu krase lepa baletska figura, duge ruke i noge, muzikalnost i tancovalnost.

Dobro vladanje tehnikom
Eris Nezha, gost iz Italije, slobodni, renomirani umetnik kojeg zagrebačka publika pamti iz Trnoružice, je izvrstan partner, ali je bio odličan i u solo deonicama, varijaciji i finalu pas de deux-a iz III čina, kao i solu (kojeg koreograf uvodi u I čin kada se, barem u većini verzija, događa muzička pauza s promenom dekora), u momentu kad Zigfrid „ostaje u svojim mislima“, da bi na tempo Adagia prikazao svoju tehniku pirueta, skokova i okreta u vazduhu, ali i dramsku zrelost.
Svebor Sečak, Prvak HNK (našoj starijoj publici je ostao u sećanju s Jugoslavenskih baletskih takmičenja koja su se održavala u Novom Sadu, kao i po brojnim nagradama), je ulogu Rotbarta doneo više dramski no igrački, što je ovoj roli i cilj. Zli čarobnjak u Sečakovoj intrpretaciji ispunjava sve uslove dramskog predloška, ali i više od toga – on deluje impozantno u svom kostimu „ptice“ s ogromnim krilima-rukama s kojima se dobro snalazi tako da se stiče utisak da je kostim zapravo deo njegovog tela. Ostali solisti su pokazali dobro vladanje tehnikom, odličnu uvežbanost i uigranost (Pas de troix, I čin i Pas de quatre, II čin), te izuzetnu tancovalnost i igračku zrelost (Napolitanska, Mađarska i Španska igra). Posebno valja izdvojiti činjenicu (možda za nas presednu) da su druge dve primabalerine ovog pozorišta, Milka Hribar-Bartolović i Mihaela Devald (premda je Hribar-Bartolović druga podela za Odetu – Odiliju), igrale na premijeri Dva labuda (u ostalim verzijama tzv. Četiri velika labuda), što pokazuje apsolutnu „uposlenost“ ansambla. Ansambl Baleta, solidno uvežban i ujednačen, poštovao je zamisao koreografa, uvažavajući scensku geometiju.

Iskreni uzdah oduševljenja
Orkestar HNK je svirao pod dirigentskom palicom gosta iz Rusije, maestra Mihaila Sinkeviča. Iako po godinama mlad, ovaj dirigent zavidne biografije odlično je vodio orkestar koji je zvučao muzički čisto i punog zvuka (na momente se činilo kao da nastupa kompletna filharmonija), pri tom s izuzetnom pažnjom prateći igrače na sceni. Scenografija gošće iz Italije, kojoj je ovo druga saradnja s Baletom (prva je bila Trnoružica), delovala je impozantno, a opet, poput dečjih slikovnica, iz kojih, kada se otvore, „niču“ čitavi dvorci, kao u bajci.
Kostimi Dženize Pecotić, patinirani, delovali su raskošno i istovremeno lepršavo. Dizajn svetla poveren je proverenom „majstoru“ Deniju Šesniću (čiji dizajn svetla gledamo u baletu Božanstvena komedija Srpskog narodnog pozorišta) koji je dao završnu notu bajkovitosti ove predstave. Ovaj umetnik dočarao nam je scene na jezeru u II i IV činu, uz upotrebu scenskih efekata (munje, gromovi), vrlo slikovitima, te tada publika ima utisak da neposredno učestvuje u događajima, a u I i III činu, on patinom oslikava scene na dvoru. Sve su to razlozi zbog kojih se na premijeri, na samom početku II čina, u sceni kad labudice dolaze na jezero, jednom od gledalaca oteo iskren uzdah: „Koliko ljepote na jednom mjestu!“. Ima li lepšeg naslova tekstu koji opisuje uspeh ove vanredno dobre predstave?