Дин је познати британски балетски уметник, а кореографским радом је стекао светску славу. Дипломирао је 1972. и одмах постао члан лондонског Краљевског балета, солиста 1976, први солиста 1978, а две године доцније стиче статус првака балета. Интерпретирао је све главне улоге класичног репертоара у матичном позоришту, укључујући и савремена дела врхунских кореографа попут Ж. Баланшина, Х. Ван Манена, Џ. Кранка, Р. Нурејева, Џ. Нојмајера, Ф. Ештона, К. Мекмилана и других.
Овако импресивна биографија (и то тек мањи део), с правом је заинтригирала директорку Балета ХНК Ирену Пасарић (зналцима „балетског живота“ у нас добро је позната као некад врхунска балерина бивше Југославије, једина Национална првакиња ХНК, касније је плесала и у Сједињеним Америчким Државама) да би по други пут (први пут је он, у сезони 2005/2006, с великим успехом поставио Трноружицу) позвала овог врсног кореографа да за ансамбл и солисте ове куће постави класични, „бели“ балет, без кога се не може замислити репертоар једног националног театра.

Игра с великим И
Да ли се 1871. могло замислити да ће проширена верзија кратког балета Чајковског, под насловом Лебединое озеро, којег је написао за нећаке, постати најуспешнији балет свих времена, симбол балетске уметности? Праизвођење овог балета, догодило се 20. фебруара 1877. У пуној дворани ХНК, кореограф Дин, његов ауторски тим, балетски ансамбл и солисти, увели су публику у бајковити свет музике, сцене, костима, светла, Игре. Игра је написана великим словом, јер је она, а и остаће, увек на првом месту у балету. Музички Пролог, иначе ретко присутан у поставкама овог балета, појављује се у Диновој кореографији, и „испуњен“ је кореографко-драматуршки. Наиме, кореограф нас уводи у „причу“ тако што Ротбарт, зли чаробњак, пола птица – пола човек, отима принцезу Одету, претвара је у лабуда и осуђује да живи као птица на обали језера. У II чину, у сцену првог сусрета принца Зигфрида и лабудице Одете, уврстио је и сцену пантомиме, која је постојала у изворној кореографији, али је често изостављана. Ово Лабудово језеро је, дакле, драматушки добро постављено, тако да ни у једном часу представе, која траје 3 сата и 15 минута, нема „празног хода“.
На премијерној вечери, у дворани необарокног театра, отвореног 14. октобра 1895. у присуству цара Фрање Јосифа I, у главним улогама, наступили су: Едина Пличанић (Одета – Одилија), Ерис Незха, гост из Италије (Принц Зигфрид), Свебор Сечак (Ротбарт), Ксенија Балог (Краљица), Иоан Барбу (Принчев тутор), Павла Миколавчић, Петра Варговић и Георге Станциу (Pas de trois), Милка Хрибар-Бартоловић и Михаела Девалд (Два лабуда), Емилија Сорић, Ива Витилић, Владимир Де Фреитас Роса и Овидију Мусцалу (Шпанска игра), Оља Јовановић-Зуровац и Георге Станциу (Наполитанска игра), Наташа Седмаков и Андреј Барбанов (Мађарска игра) и ансамбл Балета ХНК.
Едина Пличанић, примабалерина овог театра, је у овој верзији Лабудовог језера, показала одлично владање техником (пируета, скокова и дуетне игре), као и драмски доживљену улогу, што је, с потпуним оправдањем, ставља у ранг праве „прве балерине“. Крајње сугестивно, она влада сценом пуна три сата, левитирајући између сцене и публике, и сцене и оркестра. Глумачки сугестивно она, нимало наивно, „прича“ улогу Одете, зачаране принцезе, а у III чину доживљава трансформацију у злу Ротбартову кћер, Одилију. Изванредни партнер, Ерис Незха и Пличанићка, делују добро уиграно, те се стиче утисак да одувек играју заједно. Ову балерину красе лепа балетска фигура, дуге руке и ноге, музикалност и танцовалност.

Добро владање техником
Ерис Незха, гост из Италије, слободни, реномирани уметник којег загребачка публика памти из Трноружице, је изврстан партнер, али је био одличан и у соло деоницама, варијацији и финалу pas de deux-а из III чина, као и солу (којег кореограф уводи у I чин када се, барем у већини верзија, догађа музичка пауза с променом декора), у моменту кад Зигфрид „остаје у својим мислима“, да би на темпо Adagia приказао своју технику пируета, скокова и окрета у ваздуху, али и драмску зрелост.
Свебор Сечак, Првак ХНК (нашој старијој публици је остао у сећању с Југославенских балетских такмичења која су се одржавала у Новом Саду, као и по бројним наградама), је улогу Ротбарта донео више драмски но играчки, што је овој роли и циљ. Зли чаробњак у Сечаковој интрпретацији испуњава све услове драмског предлошка, али и више од тога – он делује импозантно у свом костиму „птице“ с огромним крилима-рукама с којима се добро сналази тако да се стиче утисак да је костим заправо део његовог тела. Остали солисти су показали добро владање техником, одличну увежбаност и уиграност (Pas de troix, I чин и Pas de quatre, II чин), те изузетну танцовалност и играчку зрелост (Наполитанска, Мађарска и Шпанска игра). Посебно ваља издвојити чињеницу (можда за нас преседну) да су друге две примабалерине овог позоришта, Милка Хрибар-Бартоловић и Михаела Девалд (премда је Хрибар-Бартоловић друга подела за Одету – Одилију), играле на премијери Два лабуда (у осталим верзијама тзв. Четири велика лабуда), што показује апсолутну „упосленост“ ансамбла. Ансамбл Балета, солидно увежбан и уједначен, поштовао је замисао кореографа, уважавајући сценску геометију.

Искрени уздах одушевљења
Оркестар ХНК је свирао под диригентском палицом госта из Русије, маестра Михаила Синкевича. Иако по годинама млад, овај диригент завидне биографије одлично је водио оркестар који је звучао музички чисто и пуног звука (на моменте се чинило као да наступа комплетна филхармонија), при том с изузетном пажњом пратећи играче на сцени. Сценографија гошће из Италије, којој је ово друга сарадња с Балетом (прва је била Трноружица), деловала је импозантно, а опет, попут дечјих сликовница, из којих, када се отворе, „ничу“ читави дворци, као у бајци.
Костими Џенизе Пецотић, патинирани, деловали су раскошно и истовремено лепршаво. Дизајн светла поверен је провереном „мајстору“ Денију Шеснићу (чији дизајн светла гледамо у балету Божанствена комедија Српског народног позоришта) који је дао завршну ноту бајковитости ове представе. Овај уметник дочарао нам је сцене на језеру у II и IV чину, уз употребу сценских ефеката (муње, громови), врло сликовитима, те тада публика има утисак да непосредно учествује у догађајима, а у I и III чину, он патином осликава сцене на двору. Све су то разлози због којих се на премијери, на самом почетку II чина, у сцени кад лабудице долазе на језеро, једном од гледалаца отео искрен уздах: „Колико љепоте на једном мјесту!“. Има ли лепшег наслова тексту који описује успех ове ванредно добре представе?