Коцкице се склапају, а још једна од последњих, по свему судећи и једна од битнијих, дошла је на своје место – Лијешевић је (поново ношен интуицијом) позвао Драгана Даутовског, искусног музичара и композитора из Македоније, који већ дуго плени својим савременим етно-фолк интерпретацијама и ауторским нумерама, да одгледа пробу, осети атмосферу и прикључи се реализацији. Тако се почетком маја приликом одржавања пробе, уз изузетак сценографкиње Љерке Хрибар, али присуство и костимографкиње Бојане Никитовић, лекторке др Љиљане Мркић-Поповић и помоћнице редитеља Ане Илић, окупила екипа да на презентовању до сада урађеног смисле и виде шта, како и куда даље.

Мирно, тихо и опуштено
А атмосфера је смирена, тиха и опуштена. Ради се вешто, предано и обриси оног што ће средином јуна публика моћи да види на (затвореној) премијери већ су ту. Како редитељ у “уводној речи” објашњава већина сцена је урађена, неке боље, неке нису још дорађене, а кад буду – глумачки део посла биће комплетиран. У реду, за текст још треба прилична помоћ суфлера, али глумци и те како већ зраче ликовима које тумаче. Како и не би кад је реч о Александри Плескоњић, Новаку Билбији, Борису Исаковићу (Јасна Ђуричић још “вреба из прикрајка”, њене сцене тек треба да буду дефинисане)... Искусном делу екипе, која још броји и Александра Гајина, Драгомира Пешића и Страхињу Бојовића, својски “парирају” новосадски академци Стефан Трифуновић, Марија Митровић и Марко Савић, добијајући охрабрујуће похвале за урађено.
Комад Душана Спасојевића, који је ове године учесник Стеријиног позорја с драмом Одумирање (Атеље 212), још је једна прича младог аутора о “сеоским” темама. “Дођоше шумари реду да нас уче... Отад се лов криволов зове”, каже његов јунак, наговештавајући фабулу “вестерна јужњачке пруге”. Задовољан већ другом представом која се у престижним позориштима реализује по његовом делу, Спасојевић каже да је ту да помогне и да зарад сопственог напретка уђе у све поре позоришта. Од њега чујемо и да ће представа носити наслов Рика јелена, још тачнији и прикладнији намери ауторског тима да осветли и загреје мрак и зиму србијанске забити, људску драму која се тамо одвија... Спасојевићев зналац из Атељеа 212 и рада на представи Одумирање је осим Бориса Исаковића и Бојана Никитовић, која наступа с фасциклом у чију садржину за сад има увид само редитељ Лијешевић. Скромна Бојана објашњава да увелико ради, али и да и даље трага за аутентичним костимом, ненаметљивим, тачним, филмски, а не позоришно стилизованим и већ се смешка помињући фундус “Авала” филма, и копкање једне “Вучко” мајице, с Олимпијаде у Сарајеву 1984. године.

Добра провокација
Драгану Даутовском, госту из Македоније, импонује указано поверење и чињеница да му се текст и његова иконографија допадају. “Има ту добре ‘провокације’... Велика је одговорност зато што је музика ‘пети елеменат’ представе, а емоције текста су такве да ми је драго што нећу морати да одступам од свог језика и музичког израза. Све друго је ствар темпа, динамике, живости на сцени”, први су утисци госта из Македоније.
За крај, лекторка Љиљана Мркић-Поповић бистри акценат, дијалекат, артикулацију, хвали и куди, нико јој не измиче, а Борис Лијешевић уговара следеће кораке, напомињући да се још увек мало брза и да доста тога мора да се уради пре него што дође Словенац (Томи Јанежич) и позориште окупира због обнове Находа Симеона, односно пре него што почне Стеријино позорје. О раду на представи невољно даје изјаве, јер су на болној половини пређеног пута, клацкају се и (само) по његовом мишљењу резултати се још не виде. Иако увераван да је много тога већ довољно добро, једино је спреман да призна да има одличну подршку куће и феноменалну екипу.