Ko je zapravo Čehovljev Nikolaj Ivanov, dramatis persona oko koje u večito širokom luku, vazda na bezbednoj distanci, kruže ovdašnji reditelji, ustručavajući se, ipak, da ponude konkretan odgovor na pitanje postavljeno u naslovu ovog teksta.
Da li je on dosledni nihilista ili je preosetljiva duša koja beznadežno luta kroz surovi svet u kojem se ne zna za milost i koji melje sve koji se, slučajno ili namerno, nađu u “mašini”? Prepoznajemo li ovog samoubicu kao bezdušnog varvarina koji žene iz svog okruženja tretira poput plena, ili ga razaznajemo kao osobu u čijoj mahnitosti ipak ima sistema i koja dosledno razara stvarnost kad god ona počne da dobija obrise uređenog poretka zasnovanog na takozvanim temeljnim građanskim vrednostima? Ili Ivanova njegova akcija definiše kao neprevaziđenog melanholika, očajnika koji na koncu, ipak odustaje od života? Sve su to pitanja na koja reditelj mora da ponudi konkretne odgovore, ali i da vidi šta mu valja činiti s famoznom čehovljevskom dramaturgijom o koju bezmalo po pravilu lome zube i najglasovitiji (ovdašnji) reditelji. Naime, ne treba zaboraviti dobronamerno upozorenje Jovana Ćirilova koji veli da srbijansko pozorište nikako nema sreće s inscenacijama Čehova.

Ko je napisao Ivanova?
Ovaj intrigantni komad, koji najavljuje potonju, tipično čehovljevsku dramaturgiju, prvi put uprizoren 1887, Anton Pavlovič je napisao munjevito – za samo deset dana, a nije nevažno napomenuti i da je od velikog pisca prvobitno bila naručena – komedija.
Ispod površinskog komičkog sloja, zasnovanog na duhovitom razigravanju situacija karakterističnih za ponašanje tipičnih gubitnika koji bi da po svaku cenu održe privid društvene normalnosti i lične uspešnosti, Čehov razvija mnogo dublju i ozbiljniju priču o čoveku koji je razapet između želje da razori učmalost sveta na koji je osuđen i u kojem trune, s jedne strane, te potrebe da ipak uspostavi relacije s vlastitom stvarnošću u kojoj, na svoju nesreću, on jedino može da postoji. Pokazaće se da Ivanov ipak ne može i ne želi da pristane na takvu stvarnost. U skladu s večitim nesporazumima koje je imao s rediteljima, Čehov je, razume se, bio nezadovoljan prvim izvođenjem ovog komada, tvrdeći da je, gledajući premijerno izvođenje Ivanova, imao snažan utisak da to delo nije napisao on. Njegovu krajnje negativnu ocenu još je pojačao utisak da “glumci ne znaju svoje uloge i govore besmislice”, što je priznao odmah nakon premijere u pismu bratu.

Predstava za punoletne
Na programu za predstavu nastalu početkom ove sezone na sceni “Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta, odštampan je znak karakterističan za upozorenja koja neprestano viđamo na malim ekranima: u crvenom krugu oivičenom belim okvirom upisana je brojka, u ovom slučaju – 18, uz napomenu: “Predstavu gledate na svoju odgovornost”. Znak uzvika je izostao, ali se on naprosto podrazumeva.
Štrbac je, postavljajući na scenu Čehova, opet manifestovao svoju od ranije dobro poznatu naglašenu rediteljsku smelost, a pomenuto upozorenje potencijalnoj publici, pokazaće se, nije izraz puke rediteljske ekstravagancije, još manje je to vešt marketinški trik – mamac za lakoverne i naivne.
Ne, reditelj je zapravo samo imao nameru da upozori gledaoce da će se naći u samom epicentru drame, u središtu scenske radnje, u grotlu u kojem se, po paklenom scenariju gluve provincijske palanačke svesti, “kuva” Ivanovljeva tragična sudbina.
Štrbac unapred upozorava publiku da će se naći na samoj sceni, zajedno s glumcima, za trpezom postavljenom u čast rođendana devojke zaljubljene u Ivanova, oženjenog na smrt bolesnom Sarom, konvertitkinjom koja je napustila roditeljski dom i promenila veru da bi bila s voljenim čovekom, s Ivanovom koji će je napustiti.
Pakao, dakle, nije negde drugde; on je baš tu gde se i sami nalazimo – jer ga zapravo mi sami stvaramo. Štrbac, dakle, ovom inscenacijom relativizuje i sartrovsku tezu o tome da su pakao – drugi, insistirajući da je on u nama samima.
Od tog pakla, pokazuje reditelj, Ivanov ne može da utekne. Ivanov nije prvi kontakt Predraga Štrpca s Antonom Pavlovičem. Diplomski rad mladog reditelja svojevremeno je bila postavka duodrame O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi koja je bila inspirisana dramskim stvaralaštvom i intimnom prepiskom Čehova i glumice, piščeve supruge, Olge Kniper.
Sada, međutim, u predstavi za koju je scenografiju uradila Vesna Štrbac a kostime kreirala Dragica Laušević, Štrbac stvara složenu scensku igru u kojoj učestvuju Milan Kovačević (Ivanov), Draginja Voganjac (Sara), Jovana Mišković (Saša), Miodrag Petronje (Lebedev), Tijana Maksimović (Zinaida), Jugoslav Krajnov (Borkin), Rade Kojadinović (Šebeljski), Aleksandar Saša Bogdanović (Ljvov), Olivera Stamenković (Babakina), kao i operska pevačica Svitlana Dekar te muzičari Fric Bahun (gitara), Lazar Novkov (harmonika) i Siniša Mazalica (kontrabas), ali i još četrdesetak gostiju na proslavi Sašinog rođendana – zapravo pozorišna publika.