Ко је заправо Чеховљев Николај Иванов, драматис персона око које у вечито широком луку, вазда на безбедној дистанци, круже овдашњи редитељи, устручавајући се, ипак, да понуде конкретан одговор на питање постављено у наслову овог текста.
Да ли је он доследни нихилиста или је преосетљива душа која безнадежно лута кроз сурови свет у којем се не зна за милост и који меље све који се, случајно или намерно, нађу у “машини”? Препознајемо ли овог самоубицу као бездушног варварина који жене из свог окружења третира попут плена, или га разазнајемо као особу у чијој махнитости ипак има система и која доследно разара стварност кад год она почне да добија обрисе уређеног поретка заснованог на такозваним темељним грађанским вредностима? Или Иванова његова акција дефинише као непревазиђеног меланхолика, очајника који на концу, ипак одустаје од живота? Све су то питања на која редитељ мора да понуди конкретне одговоре, али и да види шта му ваља чинити с фамозном чеховљевском драматургијом о коју безмало по правилу ломе зубе и најгласовитији (овдашњи) редитељи. Наиме, не треба заборавити добронамерно упозорење Јована Ћирилова који вели да србијанско позориште никако нема среће с инсценацијама Чехова.

Ко је написао Иванова?
Овај интригантни комад, који најављује потоњу, типично чеховљевску драматургију, први пут упризорен 1887, Антон Павлович је написао муњевито – за само десет дана, а није неважно напоменути и да је од великог писца првобитно била наручена – комедија.
Испод површинског комичког слоја, заснованог на духовитом разигравању ситуација карактеристичних за понашање типичних губитника који би да по сваку цену одрже привид друштвене нормалности и личне успешности, Чехов развија много дубљу и озбиљнију причу о човеку који је разапет између жеље да разори учмалост света на који је осуђен и у којем труне, с једне стране, те потребе да ипак успостави релације с властитом стварношћу у којој, на своју несрећу, он једино може да постоји. Показаће се да Иванов ипак не може и не жели да пристане на такву стварност. У складу с вечитим неспоразумима које је имао с редитељима, Чехов је, разуме се, био незадовољан првим извођењем овог комада, тврдећи да је, гледајући премијерно извођење Иванова, имао снажан утисак да то дело није написао он. Његову крајње негативну оцену још је појачао утисак да “глумци не знају своје улоге и говоре бесмислице”, што је признао одмах након премијере у писму брату.

Представа за пунолетне
На програму за представу насталу почетком ове сезоне на сцени “Пера Добриновић” Српског народног позоришта, одштампан је знак карактеристичан за упозорења која непрестано виђамо на малим екранима: у црвеном кругу оивиченом белим оквиром уписана је бројка, у овом случају – 18, уз напомену: “Представу гледате на своју одговорност”. Знак узвика је изостао, али се он напросто подразумева.
Штрбац је, постављајући на сцену Чехова, опет манифестовао своју од раније добро познату наглашену редитељску смелост, а поменуто упозорење потенцијалној публици, показаће се, није израз пуке редитељске екстраваганције, још мање је то вешт маркетиншки трик – мамац за лаковерне и наивне.
Не, редитељ је заправо само имао намеру да упозори гледаоце да ће се наћи у самом епицентру драме, у средишту сценске радње, у гротлу у којем се, по пакленом сценарију глуве провинцијске паланачке свести, “кува” Ивановљева трагична судбина.
Штрбац унапред упозорава публику да ће се наћи на самој сцени, заједно с глумцима, за трпезом постављеном у част рођендана девојке заљубљене у Иванова, ожењеног на смрт болесном Саром, конвертиткињом која је напустила родитељски дом и променила веру да би била с вољеним човеком, с Ивановом који ће је напустити.
Пакао, дакле, није негде другде; он је баш ту где се и сами налазимо – јер га заправо ми сами стварамо. Штрбац, дакле, овом инсценацијом релативизује и сартровску тезу о томе да су пакао – други, инсистирајући да је он у нама самима.
Од тог пакла, показује редитељ, Иванов не може да утекне. Иванов није први контакт Предрага Штрпца с Антоном Павловичем. Дипломски рад младог редитеља својевремено је била поставка дуодраме О чему говоримо када говоримо о љубави која је била инспирисана драмским стваралаштвом и интимном преписком Чехова и глумице, пишчеве супруге, Олге Книпер.
Сада, међутим, у представи за коју је сценографију урадила Весна Штрбац а костиме креирала Драгица Лаушевић, Штрбац ствара сложену сценску игру у којој учествују Милан Ковачевић (Иванов), Драгиња Вогањац (Сара), Јована Мишковић (Саша), Миодраг Петроње (Лебедев), Тијана Максимовић (Зинаида), Југослав Крајнов (Боркин), Раде Којадиновић (Шебељски), Александар Саша Богдановић (Љвов), Оливера Стаменковић (Бабакина), као и оперска певачица Свитлана Декар те музичари Фриц Бахун (гитара), Лазар Новков (хармоника) и Синиша Мазалица (контрабас), али и још четрдесетак гостију на прослави Сашиног рођендана – заправо позоришна публика.