Pozorište je jedna od onih tačaka u ovom svetu gde je moguće biti srećan, piše Alber Kami; a i u naše poslednje vreme, sreća je “jedno veoma naročito stanje”. U dobu u kome se umetnost tumači kao “aktivan činilac društvene stvarnosti” a delo te umetnosti kao “društveni proizvod”, pozorište se još interpretira kroz priču o potezu i “lepoj slici”, o savršenstvu gestualnog, vizuelnog i muzičkog, o jedinstvu zvuka, stila i ritma. Iz kruga stvarnosne, materijalizovane pomame, pozorište vraća u samu bit, zagubljeni prasmisao, među stvari i sada važne, i danas postojane, u pokušaju da se nađe pramotiv priče, sveta, ljudi; i baš tu, gluma, “mimičar prolaznog”, koji se kreće samo u prividnom (a stvarnijem), zagovara postartoovski san da se još može popraviti, ozdraviti život. U naizgled povezanim svetovima razdvojenih ljudi, pozorište ostaje mesto zajedništva, udruženog mišljenja, misija prepoznavanja i putovanje u realnost. Na način koji nije samo zabava i zaborav, teatar otvara polja istine i fascinacije, uspostavlja različit svet koji čoveka uozbilji, daje moć da se vidi dalje i više od onog što se sagledava u brzoj, površnoj svakodnevici. U pozorištu se neprekidno postavljaju pitanja: šta je pozorište? Šta je gluma? Gde počinje / prestaje pozorište, gde prestaje / počinje ono što ga okružuje? Šta je istinitije – ono opipljivo ili imaginarno (da li to iz stvarnosti izrasta imaginacija ili iz imaginacije stvarnost?). Sa ovakvim uverenjima i pitanjima, žiri u sastavu: Vesna Krčmar, Miodrag Petrović i Zoran R. Popović donosi jednoglasnu odluku da se Nagrada “Predrag Peđa Tomanović” najboljem glumcu za ostvarenje u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu u 2007. godini dodeli GORDANI JOŠIĆ-GAJIN za ulogu Marte u predstavi Nesporazum Albera Kamija u režiji Radoslava Milenkovića.
Smatra se “da je pozorište svet iluzija”, beleži Kami. “Tome ne treba verovati”. Pozorište je “poprište istine”; “ako hoćete da živite u istini, za to vam treba pozorišta igra”. Kakvu nam to istinu donosi danas Kamijevo pozorište, njegov moderni čovek (koga naziva “bludnim, ciničnim monstrumom”), kakvo značenje/snagu dobijaju ideja o apsurdu i ideja revolta? Pisac kao da podseća na (tekuće) stanje stvari: apsurd, “jednovremeno tako očigledan i tako težak za pokoravanje” vraćen je (još više?) u čovekov život gde “pronalazi svoju domovinu”, zaboravivši “jednom naučenu nadu” čovek se vraća svetu nepoznatog “nečeg” sa svojom pobunom, oštroumnošću, “pakao sadašnjeg, to je, konačno, njegovo kraljevstvo”. Nesporazum, kamijevskom dubinom opominje da “problemi iznova zaposedaju svoju oštrinu”. U samo središte postavljena je Marta (u izuzetnom mišljenju i igranju Gordane Jošić-Gajin), a u njenom ljudskom srcu-biću “bedno i veličanstveno utočište” duhovnih sukoba: “obnoviti građevinu ideja i oblika po svojoj meri” ili podržati “bolnu i čudesnu opkladu apsurda”, to je tragični usud i izbor savremene heroine.
Radoslav Milenković uvodi u “svet posle svega tako neraspoložen i natmuren”, usred događaja života gde su stvari odavno rđavo počele, među čudne-prave reči i ljude udaljene i same, koji zaboravljaju i neprepoznaju, koji su se odvikli da vole, u zemlju zagušljivu i bez svetlosti, gde je kišno vreme i slabe vesti. U rediteljskom viđenju šire se postavljaju (i novija) značenja slobode u različitim kontekstima, pitanja etičnosti individualne, slobodne egzistencije i slobode izbora, smisao duhovnih vrednosti, pojedinačnih, intimnih poteza i htenja, ljubavi i verovanja (što je opet veza sa srcem). Štaviše, dodiruje se “dijalektika prelaznog perioda iz niotkuda nikuda”, složenim razvojem čudovito-ljudske posebnosti Marte ukazuje se pojedinac sadašnjosti, potpuno dezorijentisan, opsesivan zbog slike sveta koju zatiče oko sebe/u sebi, svirep i bez osećanja krivice pred još svirepijim životom.
I reč, i poslednje ćutanje, i držanje tela, i položaj ruku, i način na koji nosi crnu haljinu, sve to Gordana Jošić-Gajin pretvara u znak sa pričom, dodajući svojoj pojavnosti, radnji, opskuran scenski-ljudski kolorit. Marta je daleka i svoja, strana prema svemu što nije njena misao i namera, toliko čvrsta da to nije za njene godine, sigurno (i u zločinu) da zna šta hoće, uvek jasna (svaki nesporazum nemoguć!); s drugačijom predstavom o ljudskom srcu, ona nastupa blagonaklono ravnodušna, ničim što bi ličilo na prisnost, noseći tvrdo svoju - nesreću jedne kćeri. Ali, dok osvešćuje zatvorenu intimu svoje junakinje, ispod površnog, izjavnog, iza postojanosti zavereničke askeze, glumica gradi vibrantnu emotivnu studiju s bezbroj vizura. Razdraženost pred zatvorenim vidicima i tegobnim životom, nestrpljivost za zabit u kojoj jeste, i rešenost i neodlučnost, sve to nepodnošljivo probija, poricanje (a dozivanje) sreće, povlačenje, skrivanje, plahovitost, prezir, spajaju se u tihi vapaj za spasenjem iz zamke života. Svet okrenut ka ljudima sužava se i širi prema intimi, u čiju se tamu ponire bez kraja.
Neposredan, uzbuđujući posrednik između stvarnosti dramskog teksta i gledaoca, i ovoga puta je živo lice glumca. Sa lica Marte, Gordane Jošić-Gajin, strašne lepote i izražajnosti, čita se pojmovnik žudnje i izneverenosti, preostale ljudskosti. Dok pogled stremi za nedoglednom topografijom željenog boravišta, a misao pita ima li doma (jer ovde nije), lice umorno od sanjarija kazuje žurbu da se nađe udaljena zemlja, tamo gde pesak prži noge i sunce proždire sve, mesto gde se još može osetiti velika sloboda i skupoceni mir; a ono za čim se žudi, za šta vredi smrviti sve (?), jedino je osetljivo ljudsko. I dok preko lica kao da prelaze senke predela svetlosti i spokoja, biva uporedo jasno da za razdaljine nema leka, da tamo kuda bi se moglo otići Bog ne stiže. U isto vreme, trag pokreta ostavlja zavodljiv koreodramski crtež (upravo pokretima i telom iskazuje se i tumači srce, upućuje Kami). U rasponu između Martine pobune i predaje, varke i saznanja, igra se i zov bića i uzbuna duše, i čežnja za morem i ljubavlju, ali i odricanje od svega, ona mučna ishodna misao da su (lepe) reči prazne i sve je taština, da nečiji bol neće dostići “veličinu nepravde koja se čini čoveku”, da je jedino izvestan prelazak iz sopstvenog san u san bez snova, da lišen svog mesta na zemlji čovek ostaje odbačen među svojim željama i zločinima, bez pomirenja. Uz sve to, ples bosih stopala (kao govor bose duše) dopisuje zagonetan znakovnik: u njemu je opet varka, tren između nemogućeg skitanja i nestajanja.
Pod svodovima pozorišnih zdanja, među dekorom, “tumara neka vrsta vrline umetnosti i zaslepljenosti”, zaključuje Alber Kami. Tu je sačuvana “čvrsta vedrina”, i ona glumca Predraga Tomanovića. Sa tom vrstom vrline i vedrine, glumica Gordana Jošić-Gajin igra svoju igru pre-poznavanja. Pozorišta, sebe.
11. januara 2008. godine