Позориште је једна од оних тачака у овом свету где је могуће бити срећан, пише Албер Ками; а и у наше последње време, срећа је “једно веома нарочито стање”. У добу у коме се уметност тумачи као “активан чинилац друштвене стварности” а дело те уметности као “друштвени производ”, позориште се још интерпретира кроз причу о потезу и “лепој слици”, о савршенству гестуалног, визуелног и музичког, о јединству звука, стила и ритма. Из круга стварносне, материјализоване помаме, позориште враћа у саму бит, загубљени прасмисао, међу ствари и сада важне, и данас постојане, у покушају да се нађе прамотив приче, света, људи; и баш ту, глума, “мимичар пролазног”, који се креће само у привидном (а стварнијем), заговара постартоовски сан да се још може поправити, оздравити живот. У наизглед повезаним световима раздвојених људи, позориште остаје место заједништва, удруженог мишљења, мисија препознавања и путовање у реалност. На начин који није само забава и заборав, театар отвара поља истине и фасцинације, успоставља различит свет који човека уозбиљи, даје моћ да се види даље и више од оног што се сагледава у брзој, површној свакодневици. У позоришту се непрекидно постављају питања: шта је позориште? Шта је глума? Где почиње / престаје позориште, где престаје / почиње оно што га окружује? Шта је истинитије – оно опипљиво или имагинарно (да ли то из стварности израста имагинација или из имагинације стварност?). Са оваквим уверењима и питањима, жири у саставу: Весна Крчмар, Миодраг Петровић и Зоран Р. Поповић доноси једногласну одлуку да се Награда “Предраг Пеђа Томановић” најбољем глумцу за остварење у Српском народном позоришту у Новом Саду у 2007. години додели ГОРДАНИ ЈОШИЋ-ГАЈИН за улогу Марте у представи Неспоразум Албера Камија у режији Радослава Миленковића.
Сматра се “да је позориште свет илузија”, бележи Ками. “Томе не треба веровати”. Позориште је “поприште истине”; “ако хоћете да живите у истини, за то вам треба позоришта игра”. Какву нам то истину доноси данас Камијево позориште, његов модерни човек (кога назива “блудним, циничним монструмом”), какво значење/снагу добијају идеја о апсурду и идеја револта? Писац као да подсећа на (текуће) стање ствари: апсурд, “једновремено тако очигледан и тако тежак за покоравање” враћен је (још више?) у човеков живот где “проналази своју домовину”, заборавивши “једном научену наду” човек се враћа свету непознатог “нечег” са својом побуном, оштроумношћу, “пакао садашњег, то је, коначно, његово краљевство”. Неспоразум, камијевском дубином опомиње да “проблеми изнова запоседају своју оштрину”. У само средиште постављена је Марта (у изузетном мишљењу и игрању Гордане Јошић-Гајин), а у њеном људском срцу-бићу “бедно и величанствено уточиште” духовних сукоба: “обновити грађевину идеја и облика по својој мери” или подржати “болну и чудесну опкладу апсурда”, то је трагични усуд и избор савремене хероине.
Радослав Миленковић уводи у “свет после свега тако нерасположен и натмурен”, усред догађаја живота где су ствари одавно рђаво почеле, међу чудне-праве речи и људе удаљене и саме, који заборављају и непрепознају, који су се одвикли да воле, у земљу загушљиву и без светлости, где је кишно време и слабе вести. У редитељском виђењу шире се постављају (и новија) значења слободе у различитим контекстима, питања етичности индивидуалне, слободне егзистенције и слободе избора, смисао духовних вредности, појединачних, интимних потеза и хтења, љубави и веровања (што је опет веза са срцем). Штавише, додирује се “дијалектика прелазног периода из ниоткуда никуда”, сложеним развојем чудовито-људске посебности Марте указује се појединац садашњости, потпуно дезоријентисан, опсесиван због слике света коју затиче око себе/у себи, свиреп и без осећања кривице пред још свирепијим животом.
И реч, и последње ћутање, и држање тела, и положај руку, и начин на који носи црну хаљину, све то Гордана Јошић-Гајин претвара у знак са причом, додајући својој појавности, радњи, опскуран сценски-људски колорит. Марта је далека и своја, страна према свему што није њена мисао и намера, толико чврста да то није за њене године, сигурно (и у злочину) да зна шта хоће, увек јасна (сваки неспоразум немогућ!); с другачијом представом о људском срцу, она наступа благонаклоно равнодушна, ничим што би личило на присност, носећи тврдо своју - несрећу једне кћери. Али, док освешћује затворену интиму своје јунакиње, испод површног, изјавног, иза постојаности завереничке аскезе, глумица гради вибрантну емотивну студију с безброј визура. Раздраженост пред затвореним видицима и тегобним животом, нестрпљивост за забит у којој јесте, и решеност и неодлучност, све то неподношљиво пробија, порицање (а дозивање) среће, повлачење, скривање, плаховитост, презир, спајају се у тихи вапај за спасењем из замке живота. Свет окренут ка људима сужава се и шири према интими, у чију се таму понире без краја.
Непосредан, узбуђујући посредник између стварности драмског текста и гледаоца, и овога пута је живо лице глумца. Са лица Марте, Гордане Јошић-Гајин, страшне лепоте и изражајности, чита се појмовник жудње и изневерености, преостале људскости. Док поглед стреми за недогледном топографијом жељеног боравишта, а мисао пита има ли дома (јер овде није), лице уморно од сањарија казује журбу да се нађе удаљена земља, тамо где песак пржи ноге и сунце прождире све, место где се још може осетити велика слобода и скупоцени мир; а оно за чим се жуди, за шта вреди смрвити све (?), једино је осетљиво људско. И док преко лица као да прелазе сенке предела светлости и спокоја, бива упоредо јасно да за раздаљине нема лека, да тамо куда би се могло отићи Бог не стиже. У исто време, траг покрета оставља заводљив кореодрамски цртеж (управо покретима и телом исказује се и тумачи срце, упућује Ками). У распону између Мартине побуне и предаје, варке и сазнања, игра се и зов бића и узбуна душе, и чежња за морем и љубављу, али и одрицање од свега, она мучна исходна мисао да су (лепе) речи празне и све је таштина, да нечији бол неће достићи “величину неправде која се чини човеку”, да је једино известан прелазак из сопственог сан у сан без снова, да лишен свог места на земљи човек остаје одбачен међу својим жељама и злочинима, без помирења. Уз све то, плес босих стопала (као говор босе душе) дописује загонетан знаковник: у њему је опет варка, трен између немогућег скитања и нестајања.
Под сводовима позоришних здања, међу декором, “тумара нека врста врлине уметности и заслепљености”, закључује Албер Ками. Ту је сачувана “чврста ведрина”, и она глумца Предрага Томановића. Са том врстом врлине и ведрине, глумица Гордана Јошић-Гајин игра своју игру пре-познавања. Позоришта, себе.
11. јануара 2008. године