I uprava SNP-a iz Novog Sada je pokazala da poznaje svoju publiku stavljajući na repertoar još jedan od hitova operetskog žanra – Knjeginju čardaša čiji je autor mađarski kompozitor Imre Kalman, a koja će, sudeći prema oduševljenju gledalaca na premijeri, očigledno imati dug scenski život. Knjeginja čardaša je nastala u godini početka Prvog svetskog rata, a premijerno je izvedena u Beču 1915. U najboljoj operetskoj tradiciji donela je na scenu ljubavne peripetije dva mlada para, ali to ne znači da njeni autori nisu bili svesni istorijskog trenutka, odnosno da publika nije predosetila da će joj u godinama koje slede najviše nedostajati smeha i zabave. I, takođe u najboljoj operetskoj tradiciji, nije tu bilo samo zabave, već i satiričnih i ironičnih komentara na dvoličnost morala, hipokriziju aristokratije, kao i nagoveštaja ratnih strahota. U prvom planu je ipak samo ljubavna priča, a u formi tradicionalne kombinacije govornih i pevanih numera.

Duhovita aktuelizacija
Dramaturg Arpad Vicko je u hronološki očuvanom originalnom kontekstu pokušao da aktuelizuje bar dijaloge umećući kolokvijalne izraze koji su imali velikog komičnog efekta (moglo ih je biti i više), te bi tako tematika bila još bliža današnjem gledaocu, kao što su neke fraze na mađarskom jeziku ili barem njegovoj komičnoj imitaciji dale posebno živopisan ton tekstu. Scenograf Saša Senković se opredelio za jednostavno, ali funkcionalno rešenje scene koja je i pozorišna garderoba i balska dvorana i železnička stanica. Dva polukružna stepeništa uokvirila su središte bine, odnosno velike panoe koji su visili na kružnoj konzoli i čijim su, ponekad isuviše čestim pomeranjem, dočaravani odgovarajući prostori čime je obezbeđena dinamičnost scenskog dešavanja. Ali najveću dinamičnost ostvarili su naravno sami glumci, odnosno pevači, tj. baletski igrači i hor – dakle, kompletan ansambl SNP-a, uz, naravno, orkestar, sledeći uputstva gosta iz Mađarske, reditelja Janoša Sikore. On se trudio da maksimalno iskoristi spremnost protagonista da se potpuno prepuste komičnom, igračkom, pa ponekad i frivolnom duhu operete, te je tako razigranost ovog pretežno mladog ansambla najupečatljiviji utisak koji ostaje gledaocu. Razigranost, kao i svestranost – jer operetski žanr zahteva pevače koji glume i obrnuto – budući da treba napraviti ravnotežu izraza između govornih i muzičkih delova (govornih je, inače, bilo malo više u prvom činu, pa je delovao usporenije od drugog).

Vrhunski pevački i glumački aspekti
Angažovanje glumaca Mirjane i Stevana Gardinovačkog za govorne uloge starog kneževskog para odlična je ideja koju uvek u ovakvim slučajevima valja slediti, no i svi muzički protagonisti odlično su se pokazali u oba aspekta. Jelena Končar, tj. zvezda kabarea Silva Verecki, bila je i zvezda predstave, pleneći snažnim sopranom, samouverenom pojavom, doživljenom interpretacijom i glumačkom inspiracijom. Gost iz Hrvatske Miljenko Đuran očigledno ima operetskog iskustva, njegov tenorski glas pomalo otvorene boje, ali jasan, prodoran i vokalno izgrađen, uz čistu intonaciju, doneo je ulozi kneza Edvina svežinu i uverljivost, ako zanemarimo doduše retko mešanje ijekavskog i ekavskog dijalekta. To se moglo izbeći tako što bi Đuran jednostavno ostao pri svojoj varijanti našeg jezika, jer sve je to Austrougarska zar ne, a i odgovara istinoljubivom duhu operete. A komični duh kao da je najviše usvojio Goran Strgar čiji je grof Boni bio na ivici karikature, što je savršeno za operetski izraz, i čega je moglo da bude i mnogo više. I glas Gorana Strgara, bez velikog insistiranja na impostaciji i odnegovanom tonu, uklapa se u ideju o opereti kao svojevrsnoj preteči mjuzikla. Danijela Jovanović kao kontesa Stazi, od trenutka kad se pojavila u drugom činu na izuzetan način je doprinela vrhunskom pevačkom i glumačkom aspektu predstave.

Prefinjeni zvuk
Uz sve čestitke preostalim solistima, posebno treba naglasiti da je hor odlično pripremila Vesna Kesić-Krsmanović, a da je baletski ansambl kolektivna zvezda ove predstave (koreograf i asistent reditelja je bio Dragan Jerinkić). Konačno, orkestar SNP-a, kojeg inače prati zavidna reputacija, zaslužan je za izvanredan instrumentalni zvuk, čak i u najosetljivijim, solističkim situacijama, te se jednostavno ne može naći zamerka nijednoj jedinoj orkestarskoj grupi. Za svu prefinjenost zvuka odgovoran je takođe gost iz Mađarske, dirigent Gergelj Kešeljak, i ta ideja da se za Knjeginju čardaša pozovu stručnjaci, tj. autentični poznavaoci odgovarajuće tradicije, mada su oni očigledno i stručnjaci u svom poslu, dakle ta ideja je sigurno bila među garancijama uspeha ove predstave.