И управа СНП-а из Новог Сада је показала да познаје своју публику стављајући на репертоар још један од хитова оперетског жанра – Књегињу чардаша чији је аутор мађарски композитор Имре Калман, а која ће, судећи према одушевљењу гледалаца на премијери, очигледно имати дуг сценски живот. Књегиња чардаша је настала у години почетка Првог светског рата, а премијерно је изведена у Бечу 1915. У најбољој оперетској традицији донела је на сцену љубавне перипетије два млада пара, али то не значи да њени аутори нису били свесни историјског тренутка, односно да публика није предосетила да ће јој у годинама које следе највише недостајати смеха и забаве. И, такође у најбољој оперетској традицији, није ту било само забаве, већ и сатиричних и ироничних коментара на дволичност морала, хипокризију аристократије, као и наговештаја ратних страхота. У првом плану је ипак само љубавна прича, а у форми традиционалне комбинације говорних и певаних нумера.

Духовита актуелизација
Драматург Арпад Вицко је у хронолошки очуваном оригиналном контексту покушао да актуелизује бар дијалоге умећући колоквијалне изразе који су имали великог комичног ефекта (могло их је бити и више), те би тако тематика била још ближа данашњем гледаоцу, као што су неке фразе на мађарском језику или барем његовој комичној имитацији дале посебно живописан тон тексту. Сценограф Саша Сенковић се определио за једноставно, али функционално решење сцене која је и позоришна гардероба и балска дворана и железничка станица. Два полукружна степеништа уоквирила су средиште бине, односно велике паное који су висили на кружној конзоли и чијим су, понекад исувише честим померањем, дочаравани одговарајући простори чиме је обезбеђена динамичност сценског дешавања. Али највећу динамичност остварили су наравно сами глумци, односно певачи, тј. балетски играчи и хор – дакле, комплетан ансамбл СНП-а, уз, наравно, оркестар, следећи упутства госта из Мађарске, редитеља Јаноша Сикоре. Он се трудио да максимално искористи спремност протагониста да се потпуно препусте комичном, играчком, па понекад и фриволном духу оперете, те је тако разиграност овог претежно младог ансамбла најупечатљивији утисак који остаје гледаоцу. Разиграност, као и свестраност – јер оперетски жанр захтева певаче који глуме и обрнуто – будући да треба направити равнотежу израза између говорних и музичких делова (говорних је, иначе, било мало више у првом чину, па је деловао успореније од другог).

Врхунски певачки и глумачки аспекти
Ангажовање глумаца Мирјане и Стевана Гардиновачког за говорне улоге старог кнежевског пара одлична је идеја коју увек у оваквим случајевима ваља следити, но и сви музички протагонисти одлично су се показали у оба аспекта. Јелена Кончар, тј. звезда кабареа Силва Верецки, била је и звезда представе, пленећи снажним сопраном, самоувереном појавом, доживљеном интерпретацијом и глумачком инспирацијом. Гост из Хрватске Миљенко Ђуран очигледно има оперетског искуства, његов тенорски глас помало отворене боје, али јасан, продоран и вокално изграђен, уз чисту интонацију, донео је улози кнеза Едвина свежину и уверљивост, ако занемаримо додуше ретко мешање ијекавског и екавског дијалекта. То се могло избећи тако што би Ђуран једноставно остао при својој варијанти нашег језика, јер све је то Аустроугарска зар не, а и одговара истинољубивом духу оперете. А комични дух као да је највише усвојио Горан Стргар чији је гроф Бони био на ивици карикатуре, што је савршено за оперетски израз, и чега је могло да буде и много више. И глас Горана Стргара, без великог инсистирања на импостацији и однегованом тону, уклапа се у идеју о оперети као својеврсној претечи мјузикла. Данијела Јовановић као контеса Стази, од тренутка кад се појавила у другом чину на изузетан начин је допринела врхунском певачком и глумачком аспекту представе.

Префињени звук
Уз све честитке преосталим солистима, посебно треба нагласити да је хор одлично припремила Весна Кесић-Крсмановић, а да је балетски ансамбл колективна звезда ове представе (кореограф и асистент редитеља је био Драган Јеринкић). Коначно, оркестар СНП-а, којег иначе прати завидна репутација, заслужан је за изванредан инструментални звук, чак и у најосетљивијим, солистичким ситуацијама, те се једноставно не може наћи замерка ниједној јединој оркестарској групи. За сву префињеност звука одговоран је такође гост из Мађарске, диригент Гергељ Кешељак, и та идеја да се за Књегињу чардаша позову стручњаци, тј. аутентични познаваоци одговарајуће традиције, мада су они очигледно и стручњаци у свом послу, дакле та идеја је сигурно била међу гаранцијама успеха ове представе.