Kafana je oduvek, i ne samo u svetu pozorišta, bila centralno mesto okupljanja i druženja, ali i prostor gde za dogovore, scena na kojoj se igraju uloge mimo pozornice, poligon za burne diskusije u noćima nakon premijera. Tihi svedok ovih situacija u Srpskom narodnom pozorištu, u poslednje tri decenije je šefica kafe-kuhinje Zagorka Andrejević – tetka Seka, jedan od dobitnika Godišnje pohvale koja se dodeljuje na Dan SNP-a. Briljantna biografija vredne radnice, bez koje bi život pod svodovima SNP-a zasigurno bio siromašniji, pokazuje da je pohvala dospela u prave ruke. Istina, mogla je biti uručena i ranije, ali Zagorka skromno veli da nikada nije kasno. A u kolektiv najstarijeg srpskog pozorišta dospela je još 1972, na dan početka 111. sezone. Najpre po ugovoru kao razvođačica i garderoberka, a posle selidbe u novu zgradu počinje da radi u kafe kuhinji.

Novo, čisto, lepo i mirisno
“Kakav je to bio trenutak”, seća se prvog susreta s blistavom mermernom građevinom. “Sve novo, čisto, lepo i mirisno, prostorije velike, milina je bila raditi i provoditi vreme u njima. Istina je da smo u staroj zgradi, koja je mnogo manja, svi bili upućeni jedni na druge, pa smo se i ponašali kao velika porodica, ali nas je selidba obradovala i unapredila kao kolektiv.” Pod novim okolnostima i Seka je unapređena u šeficu službe garderobera i razvodnika i domaćicu objekta. Narednih desetak godina ni jedan koktel, press konferencija ili drugi susret pozorišnih radnika nije protekao bez njenog udela. Ljubav i poštovanje prema pozorištu i umetnicima koje će, kaže, zauvek osećati, učinili su ponekad naporan rad u kući, često bez radnog vremena, ne samo podnošljivijim i manje stresnim, već je Seka postala i sinonim vedrine, pozitivne energije, odgovornosti i predanosti poslu. Nikada joj nije teško pala česta situacija da radi redovnu osmočasovnu smenu, ode kući da bi se presvukla, pa se vrati u pozorište i ostane i do ranih jutarnjih časova na dodatnom angažmanu zbog premijere.

Temperamentna i brza
U ovogodišnjoj Pohvali kolektiva posebno je apostrofiran njen uticaj na mlađe saradnike, koje je bez izuzetaka učila i naučila kako u praksi izgleda biti vredan i odgovoran. U kafe-kuhinji, temperamentna i brza, predstavlja nezaobilazni deo neformalne strane pozorišta, a njena “kancelarija” je najomiljeniji punkt u zgradi.
Seća se susreta sa svim važnim ličnostima jugoslovenskog i srpskog teatarskog života, a najradije se seća susreta s glumačkim prvacima i bardovima poput Steve Žigona, Ljube Tadića, Danila Stojkovića ili Voje Brajovića, dok će kao najneobičniji trenutak pamtiti izvođenje predstave Jama u staroj zgradi, kome je prisustvovao i Tito. Posebnu čar života u pozorištu Zagorka redovno oseti na Sterijinom pozorju, kada sve vrvi od dobrih predstava i nezaboravnih trenutaka i provoda izvan pozornice, čemu je šarenoliki pozorišni svet posebno sklon. A koliko je bila i ostala privržena tom svetu svedoče i njene reči o brojnim ponudama za druge poslove, koje, veli, nikada nije ni pomislila da prihvati.