Кафана је одувек, и не само у свету позоришта, била централно место окупљања и дружења, али и простор где за договоре, сцена на којој се играју улоге мимо позорнице, полигон за бурне дискусије у ноћима након премијера. Тихи сведок ових ситуација у Српском народном позоришту, у последње три деценије је шефица кафе-кухиње Загорка Андрејевић – тетка Сека, један од добитника Годишње похвале која се додељује на Дан СНП-а. Бриљантна биографија вредне раднице, без које би живот под сводовима СНП-а засигурно био сиромашнији, показује да је похвала доспела у праве руке. Истина, могла је бити уручена и раније, али Загорка скромно вели да никада није касно. А у колектив најстаријег српског позоришта доспела је још 1972, на дан почетка 111. сезоне. Најпре по уговору као развођачица и гардероберка, а после селидбе у нову зграду почиње да ради у кафе кухињи.

Ново, чисто, лепо и мирисно
“Какав је то био тренутак”, сећа се првог сусрета с блиставом мермерном грађевином. “Све ново, чисто, лепо и мирисно, просторије велике, милина је била радити и проводити време у њима. Истина је да смо у старој згради, која је много мања, сви били упућени једни на друге, па смо се и понашали као велика породица, али нас је селидба обрадовала и унапредила као колектив.” Под новим околностима и Сека је унапређена у шефицу службе гардеробера и разводника и домаћицу објекта. Наредних десетак година ни један коктел, пресс конференција или други сусрет позоришних радника није протекао без њеног удела. Љубав и поштовање према позоришту и уметницима које ће, каже, заувек осећати, учинили су понекад напоран рад у кући, често без радног времена, не само подношљивијим и мање стресним, већ је Сека постала и синоним ведрине, позитивне енергије, одговорности и преданости послу. Никада јој није тешко пала честа ситуација да ради редовну осмочасовну смену, оде кући да би се пресвукла, па се врати у позориште и остане и до раних јутарњих часова на додатном ангажману због премијере.

Темпераментна и брза
У овогодишњој Похвали колектива посебно је апострофиран њен утицај на млађе сараднике, које је без изузетака учила и научила како у пракси изгледа бити вредан и одговоран. У кафе-кухињи, темпераментна и брза, представља незаобилазни део неформалне стране позоришта, а њена “канцеларија” је најомиљенији пункт у згради.
Сећа се сусрета са свим важним личностима југословенског и српског театарског живота, а најрадије се сећа сусрета с глумачким првацима и бардовима попут Стеве Жигона, Љубе Тадића, Данила Стојковића или Воје Брајовића, док ће као најнеобичнији тренутак памтити извођење представе Јама у старој згради, коме је присуствовао и Тито. Посебну чар живота у позоришту Загорка редовно осети на Стеријином позорју, када све врви од добрих представа и незаборавних тренутака и провода изван позорнице, чему је шаренолики позоришни свет посебно склон. А колико је била и остала привржена том свету сведоче и њене речи о бројним понудама за друге послове, које, вели, никада није ни помислила да прихвати.