Došao je tužni trenutak da se opraštamo od Dragana Inića. Od čoveka koji je tokom svog radnog veka u Srpskom narodnom pozorištu, od juna 1982. godine do danas, uspeo da postigne nešto što se u pozorišnim krugovima retko događa. Odavno je, naime, prestao da bude samo kolega, a postao je dragi prijatelj. Pri tom, važno je napomenuti da Inić nije obavljao lagodne poslove i nije se nalazio na funkcijama koje garantuju poziciju koja izaziva simpatije zaposlenih. Naprotiv, Inić je po prirodi svoga posla neprestano morao da donosi odluke. I to važne odluke koje su po pravilu posredovale između želja, namera i planova uprave Pozorišta i umetničkih jedinica i Tehnike – radne jedinice od koje se očekuje da te želje, namere i planove u najkraćem roku i najkvalitetnije ostvari.
A svi koji rade u Srpskom narodnom pozorištu, baš kao i zaposleni u bilo kojem drugom teatru na svetu, vrlo dobro znaju koliko je ta “posrednička” uloga nezahvalna. Do koje mere podrazumeva veliku odgovornost, posebno zaoštrenu delikatnošću samog posla, uvek kratkim rokovima, imperativom da premijera ne može i ne sme da bude odložena i, posebno, večitim nedostatkom para.
Vrlina Dragana Inića je, međutim, bila u tome što je odlično znao svoj posao, ali je vrlo dobro poznavao i ljude s kojima je radio.
Za sam posao se Dragan, rođen u Kuli 1. februara 1949, pripremao tokom školovanja na Višoj mašinskoj školi, da bi karijeru u Srpskom narodnom pozorištu započeo 6. juna 1982, kada je kao mašinski inženjer postao šef radionice. Godinu dana docnije postao je vršilac dužnosti direktora Tehničke službe SNP-a, a već 1984. obavljao je posao direktora Tehnike. Ubrzo je Inić imao priliku da sagleda kako stvari stoje “s druge strane”, jer je juna 1987. postao vršilac dužnosti upravnika najstarijeg srbijanskog pozorišta, a sedam meseci kasnije vraća se na dužnost prvog čoveka Tehnike Srpskog narodnog pozorišta. Od teatra se Inić odmarao veoma kratko – između januara 1990. i juna 1991. godine. To vreme je proveo u “Standardu”, ali se ubrzo vraća u Srpsko narodno, prvo na dužnost vršioca dužnosti direktora Scensko-tehničkih poslova, a zatim i direktora ove radne jedinice.
I ponovo mu je, po drugi put u karijeri, sudbina odredila da se nađe između dve vatre, pa je iz kancelarije direktora Tehnike obavljao i poslove vršioca dužnosti upravnik SNP-a, od novembra 1993. do aprila 1995. godine, da bi tu dužnost obavljao još jednom do 2002. godine.
Od tada, od 2002. godine, pa do smrti Dragan Inić je opet bio na čelu Radne jedinice scensko-tehničkih poslova, neprestano amortizujući večite “sudare” između ljudi koji su obavljali raznorodne poslove, herojski uspevajući da očuva visoki ugled Tehnike i samog Srpskog narodnog pozorišta, ali i da sačuva svoje ljude, odbrani ih od najčešće nepravedne srdžbe reditelja, nestrpljenja scenografa i zahteva kostimografa...
A “njegova tehnika” je veoma dobro znala da je Inić bio u stanju da odlučno stane iza njih i uvek ih podrži, da ih neumorno brani, da pronalazi i naizgled nemoguća rešenja, pa i da Upravi energično pripreti odlaskom iz teatra. Zato su ga njegovi radnici toliko poštovali i voleli, i zato su upravnici i direktori umetničkih jedinica znali do koje mere ima smisla pritiskati ovog tihog, mirnog i staloženog čoveka.
Znali su da će, ako ta granica bude pređena, Inić samo da pocrveni i da će, najčešće bez reći, da napusti sastanak. Ali su isto tako znali i da bez njega i njegovog “posredovanja” Srpsko narodno pozorište ne bi dobilo silne pohvale na račun tehničke realizacije nakon izvedenih premijera, kao i pisma s najlaskavijim komplimentima inostranih pozorišta koja su u okviru Sterijinog pozorja, gostovala na zvaničnim i neoficijelnim scenama SNP-a.
Takav je, dakle, bio naš prijatelj Dragan Inić. Zato ćemo ga se uvek sećati s nežnošću i ljubavlju. Na tome mu hvala i večna slava.