Дошао је тужни тренутак да се опраштамо од Драгана Инића. Од човека који је током свог радног века у Српском народном позоришту, од јуна 1982. године до данас, успео да постигне нешто што се у позоришним круговима ретко догађа. Одавно је, наиме, престао да буде само колега, а постао је драги пријатељ. При том, важно је напоменути да Инић није обављао лагодне послове и није се налазио на функцијама које гарантују позицију која изазива симпатије запослених. Напротив, Инић је по природи свога посла непрестано морао да доноси одлуке. И то важне одлуке које су по правилу посредовале између жеља, намера и планова управе Позоришта и уметничких јединица и Технике – радне јединице од које се очекује да те жеље, намере и планове у најкраћем року и најквалитетније оствари.
А сви који раде у Српском народном позоришту, баш као и запослени у било којем другом театру на свету, врло добро знају колико је та “посредничка” улога незахвална. До које мере подразумева велику одговорност, посебно заоштрену деликатношћу самог посла, увек кратким роковима, императивом да премијера не може и не сме да буде одложена и, посебно, вечитим недостатком пара.
Врлина Драгана Инића је, међутим, била у томе што је одлично знао свој посао, али је врло добро познавао и људе с којима је радио.
За сам посао се Драган, рођен у Кули 1. фебруара 1949, припремао током школовања на Вишој машинској школи, да би каријеру у Српском народном позоришту започео 6. јуна 1982, када је као машински инжењер постао шеф радионице. Годину дана доцније постао је вршилац дужности директора Техничке службе СНП-а, а већ 1984. обављао је посао директора Технике. Убрзо је Инић имао прилику да сагледа како ствари стоје “с друге стране”, јер је јуна 1987. постао вршилац дужности управника најстаријег србијанског позоришта, а седам месеци касније враћа се на дужност првог човека Технике Српског народног позоришта. Од театра се Инић одмарао веома кратко – између јануара 1990. и јуна 1991. године. То време је провео у “Стандарду”, али се убрзо враћа у Српско народно, прво на дужност вршиоца дужности директора Сценско-техничких послова, а затим и директора ове радне јединице.
И поново му је, по други пут у каријери, судбина одредила да се нађе између две ватре, па је из канцеларије директора Технике обављао и послове вршиоца дужности управник СНП-а, од новембра 1993. до априла 1995. године, да би ту дужност обављао још једном до 2002. године.
Од тада, од 2002. године, па до смрти Драган Инић је опет био на челу Радне јединице сценско-техничких послова, непрестано амортизујући вечите “сударе” између људи који су обављали разнородне послове, херојски успевајући да очува високи углед Технике и самог Српског народног позоришта, али и да сачува своје људе, одбрани их од најчешће неправедне срџбе редитеља, нестрпљења сценографа и захтева костимографа...
А “његова техника” је веома добро знала да је Инић био у стању да одлучно стане иза њих и увек их подржи, да их неуморно брани, да проналази и наизглед немогућа решења, па и да Управи енергично припрети одласком из театра. Зато су га његови радници толико поштовали и волели, и зато су управници и директори уметничких јединица знали до које мере има смисла притискати овог тихог, мирног и сталоженог човека.
Знали су да ће, ако та граница буде пређена, Инић само да поцрвени и да ће, најчешће без рећи, да напусти састанак. Али су исто тако знали и да без њега и његовог “посредовања” Српско народно позориште не би добило силне похвале на рачун техничке реализације након изведених премијера, као и писма с најласкавијим комплиментима иностраних позоришта која су у оквиру Стеријиног позорја, гостовала на званичним и неофицијелним сценама СНП-а.
Такав је, дакле, био наш пријатељ Драган Инић. Зато ћемо га се увек сећати с нежношћу и љубављу. На томе му хвала и вечна слава.