Svojevremeno je Ranko Marinković partibrejkerski odbrusio nekom sagovorniku da režija i nije umetnost, jer iza nje ne ostaju nikakvi opipljivi, materijalni tragovi. Samo naznake, pretpostavke i himere. Što će reći: nevidljivi gradovi, kompletna gola kostimografija Carevog novog odela. Iz toga se da zaključiti kako pisati o pozorištu ima smisla, kako (da reknem patetično) pisanje, na izvestan način, i spasava. Nebo svakog časa može da nam se sruši na glavu (plašio nas je vidoviti Arto), a pozorište je tu da nam to pokaže. Ako ga, međutim, nema, ukoliko je zavesa pala, a poklopac spušten, onda nam ostaju ovi crteži sa zidova pećine. Iz pozorišnih objava.
Obrisi uredničke poetike
Iz svega rečenog sledi da naše teatarske publikacije moraju biti čisti časopisi, dakle (kako mu to samo ime kaže), u harmoniji sa svojim (na primer, novim) vremenom, ali dakako ne kao efemerna beleška pozorišnog trenutka, još manje kao prosti snimak i presek scenskog miljea, već kao živi, kreativni, provokativni procesi.
Da to u našim okolnostima ne zvuči surovo ironično (evo još jednog obrisa naše uredničke poetike), bez zadrške bi se moglo reći da je naš posao ravan upravljanju malom, finom državom. Ili, ukoliko je to nekom prejako: najsličniji je komponovanju. Znači, za sve mora da postoji razlog, osim onog poluapstraktnog ubeđenja da je nešto što ste izabrali po vašem nahođenju “dobro” i “korisno”. I ovde važe dramska pravila: šibica iz prvog teksta mora kresnuti u nekom finalu, bez obzira što autori tekstova možda, međusobno, i ne govore u pravom životu. U ovom poslu, kao i u kulinarstvu ili farmaciji, valja posedovati osećaj za meru, imati oko, laku i pravednu ruku. (Svakako da sad govorim o idealu, o snu.) Iz svega se onda jasno mora videti gde smo mi u regionu, u svetu, ko odande priča razumljive priče, od koga valja učiti.
I samo slaganje knjiga na policu je, Borhes veli, kritičarski posao. Samo se valja zamisliti.
Igra u više pravaca
Prirodno je da izdavačka delatnost Srpskog narodnog pozorišta prati ono što se dešava na operskoj, dramskoj i baletskoj sceni našeg teatra. Ali, iako u senci onoga što se na daskama zbiva, ona je istovremeno i snažan reflektor koji osvetljava najbitnija mesta i obraća posebnu pažnju na izvesne detalje, procese i ličnosti na istoj toj pozornici. Pozorišni trenutak je živ, jedinstven i, na neki način, neponovljiv. Zato je pisani i svetlosni zapis način da se taj tren izdvoji, obeleži, možda ovekoveči ili, barem, sugeriše, nasluti, opredmeti. Izdavačka delatnost Srpskog narodnog pozorišta odvija se u više ravni, igra u više pravaca (da parafraziramo pesnika). Želja nam je da se, u narednom periodu, započeti poslovi intenziviraju, a neki novi ustoliče, dobiju stvarni razlog.
Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta
Jedan od projekata koji su odavno inicirani i odmakli, a u sledećem i sagledivom vremenskom odsečku moraju stići do konačnog uobličenja jeste Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. U toku je proces formiranja novog uređivačkog odbora koji ovaj posao važan za našu sveukupnu kulturu valja da okonča do jubilarne 2011, kada će Pozorište proslaviti prvih sto pedeset godina postojanja. Ovo izdanje pokazaće u punom obliku svetlosti i senke našeg nacionalnog teatra, jasan i vidljiv kreativni napor mnogih generacija, koji je ostavio uočljive znake u vremenu. Posebnu ozbiljnost čitavoj stvari daje forma enciklopedije. Možda je malermeovska utopija ipak, donekle, dostižna, i sve što se nas tiče može da stane u jednu knjigu? Beskrajnu, peščanu (kako je to rekao jedan veliki obožavalac enciklopedija), koja se čita po potrebi, na kašičicu i sa svih strana.
Drugi segment izdavačke delatnosti jeste novopokrenuta edicija Vrhovi (u čijem imenu valja čitati aluziju na jednu staru, antologijsku biblioteku), u kojoj će biti objavljivane monografije posvećene savremenim prvacima, nosiocima repertoara našeg pozorišta.
Treća edicija otvoriće prostor za obelodanjivanje teatroloških studija i dela koja se tiču pozorišne teorije.
Dakako, u domen izdavačke delatnosti spadaju i sva izdanja koja izlaze redovno i po potrebi, a u znaku su plemenitog razglašavanja svih zbitija zbog kojih ljudi dolaze u teatar: glasilo Pozorište, kome pre svega treba obezbediti stalan i pravilan ritam izlaženja (jer se samo tako može ostvariti istinski uticaj na nasušne ljubitelje), knjige s tekstovima praizvedbi, kao i one programske što prate svaku predstavu, a u koje treba uključiti tekst drame ili libreta, obraćanja autora, kritike, podelu, razjasnice, rečju, čitav mali Alef jednog pozorišnog događaja. Dakle, planovi su ambiciozni ali dostižni. Naravno, pod uslovom da ne budemo prepušteni tranzicijskom vrtlogu, u kojem su tržište i privatna svojina – fetišizovani. Valja se samo napregnuti i nikako ne dozvoliti da nas u narečenim pozorišnim iluzijama omete siromaški, surovi teatar naše puke realnosti. Posmrtna maska lepe budućnosti očigledno ne leže jednako na sva lica. (Ili ne samo prvi put, kao u onom vicu o automatu za brijanje?) |
