Својевремено је Ранко Маринковић партибрејкерски одбрусио неком саговорнику да режија и није уметност, јер иза ње не остају никакви опипљиви, материјални трагови. Само назнаке, претпоставке и химере. Што ће рећи: невидљиви градови, комплетна гола костимографија Царевог новог одела. Из тога се да закључити како писати о позоришту има смисла, како (да рекнем патетично) писање, на известан начин, и спасава. Небо сваког часа може да нам се сруши на главу (плашио нас је видовити Арто), а позориште је ту да нам то покаже. Ако га, међутим, нема, уколико је завеса пала, а поклопац спуштен, онда нам остају ови цртежи са зидова пећине. Из позоришних објава.
Обриси уредничке поетике
Из свега реченог следи да наше театарске публикације морају бити чисти часописи, дакле (како му то само име каже), у хармонији са својим (на пример, новим) временом, али дакако не као ефемерна белешка позоришног тренутка, још мање као прости снимак и пресек сценског миљеа, већ као живи, креативни, провокативни процеси.
Да то у нашим околностима не звучи сурово иронично (ево још једног обриса наше уредничке поетике), без задршке би се могло рећи да је наш посао раван управљању малом, фином државом. Или, уколико је то неком прејако: најсличнији је компоновању. Значи, за све мора да постоји разлог, осим оног полуапстрактног убеђења да је нешто што сте изабрали по вашем нахођењу “добро” и “корисно”. И овде важе драмска правила: шибица из првог текста мора креснути у неком финалу, без обзира што аутори текстова можда, међусобно, и не говоре у правом животу. У овом послу, као и у кулинарству или фармацији, ваља поседовати осећај за меру, имати око, лаку и праведну руку. (Свакако да сад говорим о идеалу, о сну.) Из свега се онда јасно мора видети где смо ми у региону, у свету, ко оданде прича разумљиве приче, од кога ваља учити.
И само слагање књига на полицу је, Борхес вели, критичарски посао. Само се ваља замислити.
Игра у више праваца
Природно је да издавачка делатност Српског народног позоришта прати оно што се дешава на оперској, драмској и балетској сцени нашег театра. Али, иако у сенци онога што се на даскама збива, она је истовремено и снажан рефлектор који осветљава најбитнија места и обраћа посебну пажњу на извесне детаље, процесе и личности на истој тој позорници. Позоришни тренутак је жив, јединствен и, на неки начин, непоновљив. Зато је писани и светлосни запис начин да се тај трен издвоји, обележи, можда овековечи или, барем, сугерише, наслути, опредмети. Издавачка делатност Српског народног позоришта одвија се у више равни, игра у више праваца (да парафразирамо песника). Жеља нам је да се, у наредном периоду, започети послови интензивирају, а неки нови устоличе, добију стварни разлог.
Енциклопедија Српског народног позоришта
Један од пројеката који су одавно иницирани и одмакли, а у следећем и сагледивом временском одсечку морају стићи до коначног уобличења јесте Енциклопедија Српског народног позоришта. У току је процес формирања новог уређивачког одбора који овај посао важан за нашу свеукупну културу ваља да оконча до јубиларне 2011, када ће Позориште прославити првих сто педесет година постојања. Ово издање показаће у пуном облику светлости и сенке нашег националног театра, јасан и видљив креативни напор многих генерација, који је оставио уочљиве знаке у времену. Посебну озбиљност читавој ствари даје форма енциклопедије. Можда је малермеовска утопија ипак, донекле, достижна, и све што се нас тиче може да стане у једну књигу? Бескрајну, пешчану (како је то рекао један велики обожавалац енциклопедија), која се чита по потреби, на кашичицу и са свих страна.
Други сегмент издавачке делатности јесте новопокренута едиција Врхови (у чијем имену ваља читати алузију на једну стару, антологијску библиотеку), у којој ће бити објављиване монографије посвећене савременим првацима, носиоцима репертоара нашег позоришта.
Трећа едиција отвориће простор за обелодањивање театролошких студија и дела која се тичу позоришне теорије.
Дакако, у домен издавачке делатности спадају и сва издања која излазе редовно и по потреби, а у знаку су племенитог разглашавања свих збитија због којих људи долазе у театар: гласило Позориште, коме пре свега треба обезбедити сталан и правилан ритам излажења (јер се само тако може остварити истински утицај на насушне љубитеље), књиге с текстовима праизведби, као и оне програмске што прате сваку представу, а у које треба укључити текст драме или либрета, обраћања аутора, критике, поделу, разјаснице, речју, читав мали Алеф једног позоришног догађаја. Дакле, планови су амбициозни али достижни. Наравно, под условом да не будемо препуштени транзицијском вртлогу, у којем су тржиште и приватна својина – фетишизовани. Ваља се само напрегнути и никако не дозволити да нас у нареченим позоришним илузијама омете сиромашки, сурови театар наше пуке реалности. Посмртна маска лепе будућности очигледно не леже једнако на сва лица. (Или не само први пут, као у оном вицу о аутомату за бријање?) |
