Nagradom “Milivoje Živanović” Boris Isaković se, kao što to već dugo radi na sceni, i formalno pridružio najvećim imenima našeg glumišta, što po mišljenjima i kritike i publike sigurno i zaslužuje. Kao što je teško prebrojati sva priznanja, isto je i sa značajnim Isakovićevim ulogama. Konkretan povod za Nagradu “Milivoje Živanović” bila je uloga Strahinje u predstavi Odumiranje Dušana Spasojevića, u režiji Egona Savina (Atelje 212), a pre te, aktuelnost u vezi s istaknutim pozorišnim stvaraocem iz Novog Sada bila je uloga Njega (On) u drami Ja ili neko drugi Maje Pelević, u režiji Kokana Mladenovića (SNP). Naravno, rezultati nisu izostali. Isaković je i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a kvalitet njegove prve klase praktično je već potvrđen.

Ima mnogo motiva za mrak

Uloga Njega (On) “najproblematičnija” je u predstavi Ja ili neko drugi, verovatno i zato što se krivica prilično balansira određenom nežnošću tumačenja, te od bolesnika vidimo (anti)heroja, što, mora se priznati, nije bila retkost ni krajem 20. veka?
Od prvog trenutka kad sam se dotakao komada imao sam utisak da nema mnogo razloga i pravih opravdanja zašto bi takvog čoveka izvodili na scenu, a ni pravog odgovora na pitanje zašto bi se bavili takvom ličnošću. Prvi i jedini moj zahtev, koji sam još pre početka proba predstavio Kokanu Mladenoviću, zamolivši ga da istrajemo u tome do kraja, baš je taj da ovu ličnost predstavimo kao – pozorišnu. A da, s druge strane, pokušamo da uporedimo ta dva ludila – sveta u kojem živimo i ludila zatvorenog sistema tog čoveka, te da onda na toj klackalici pokušamo da napravimo predstavu. Mislim da smo to u velikoj meri uspeli da uradimo.

Gde ste pronalazili motive za tako tešku ulogu?
Motiva za mrak, za prilično depresivan osećaj prostora u kojem živim, mislim da imam pregršt. I moji počeci bavljenja ovim poslom su odatle krenuli, filmom Vukovar, jedna priča, zbog kojeg sam proveo dugo vremena u Vukovaru neposredno posle rata, dok je sve još bilo vrlo vruće. Porcija mraka koju sam tad dobio nikad nije prestala da tinja u meni. Nažalost, nešto se mnogo ovde nije promenilo. Tako da sam pokušao da pronađem razlog za ovog čoveka, koji želi da pobegne od sveta, u tome što ga je upravo taj svet i odagnao u ludilo. Zbog toga se on zatvorio i pokušao sebi da napravi bolji život. S devojčicom koju uzima taj njegov “bolji život” kompletira se, i ja nikad ne mogu reći da to nije poremećeni um, da je tu sve u redu, ali čini mi se da su ti razlozi vrlo jaki i zbog toga on može da opstane na sceni.

Osim uloge kojom postižete visok standard, u delu neposredno pored Vas, u ulozi Nje (Ona), tu je još neko za kog ste bar delimično odgovorni – Marija Medenica, inače Vaša studentkinja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu?
Priznajem da mi je u početku bilo vrlo neprijatno, čak sam i Upravi SNP-a iskreno rekao da nije jednostavno biti u isto vreme pedagog i partner na sceni, pogotovo što u predstavi ima veoma neprijatnih scena, ali na svu sreću naš odnos tokom četiri godine – i s Marijom i s drugim studentima – do te mere je postao otvoren, a neću preterati ni ako kažem – prijateljski, da se vrlo brzo sve sklopilo, i Marija je i na probama iskazala apsolutno poverenje koje je stekla u mene tokom četiri godine studiranja. Mislim da će joj, pošto je studentkinja završne, četvrte godine, iskustvo koje je ponela iz ovog rada mnogo značiti. To su prirodne stvari s kojima sam se i ja susretao igrajući na trećoj i četvrtoj godini kod Ljubiše Ristića. Pravi put za mlade glumce koji stasavaju jeste da ipak budu uz određene glumačke autoritete, to ih sigurno jača – govorim iz sopstvenog iskustva – kao što mene i dalje jača kad sam uz neka značajna glumačka imena, kojih hvala Bogu ima. Kad sam počinjao učeći ovde u SNP, u Mački na usijanom limenom krovu s Petrom Kraljem, tih mesec i po dana je bila svojevrsna akademija za mene.

Sigurnost, samopouzdanje i vera u glumu

Inače, u glumi ste se definitivno pronašli, koliko ste to uspeli u pedagoškom radu, kako ste “odradili” tu ulogu, kojim tehnikama, modelima?
Ulazak u sve to stvarno nije bio jednostavan. Bilo je, zaista, s moje strane mnogo sumnji u to da čovek s 35 godina može da preuzme tu vrstu obaveze. Međutim, posle skoro četvorogodišnjeg iskustva izuzetno sam zavoleo taj posao i čini mi se da koliko sam bio sposoban njima da pružim, toliko mi se vratilo u smislu raščišćavanja, sistematizovanja određenih stvari. U tom smislu mislim da je došao u pravo vreme, kad se kod mene stekla određena zrelost i, bar mi se čini, pravo poimanje ovog posla, čak i s rezultatima iz ranijeg perioda. Jer, potrebno je steći određenu sigurnost, samopouzdanje i veru u glumu. Više nemam pitanja koja ne mogu da razrešim radeći neki lik, sigurno da su mi četiri godine i pomogle da do toga dođem. Sistem je napravljen, svakako da je on začet još dok sam studirao kod profesora Bore Draškovića. Naravno da je tu počelo i moje traganje za različitim metodama, modelima, tehnikama, što je potpuno prirodno. Na primer, mi ovde nismo saznali dugo za Majkla Čehova i njegovu tehniku glume; to se meni desilo pre dve, tri godine. Onda sam imao priliku da vidim i čoveka koji je ovde po tom principu radio predstavu – Tomija Janežiča – i došao sam do Čehovljeve knjige. Odmah sam je ponudio studentima, nisam se ni ja ranije bavio tim, i učinilo mi se veoma delotvorno. On se oslanja na sistem Stanislavskog i neophodno je dobro poznavati Stanislavskog da bi razumeli Majkla Čehova. U tom smislu razlike nisu tako velike, ali ipak su – razlike. Upravo u modelu, u ponuđenim tehnikama. Baveći se segmentom te knjige, čini mi se da smo došli do značajnih rezultata koji su koristili i meni, a i studentima.

Da li ste možda razmišljali da osim glume i predavanja, svoje pozorišno delovanje proširite i na još jedan njegov aspekat – režiju?
Ha, ko’ da ste znali šta mi je... Naravno da mislim o tome, možda sam ranije i više mislio. Sada tu svoju, mogu slobodno da kažem – ambiciju, želju, ostvarujem upravo radeći sa studentima. Rezultati nisu mali, jer smo predstavom Kući Ljudmile Razumovske osvojili Gran pri u Bratislavi na Festivalu akademija, što mi je bilo dokaz da bih možda mogao time da se bavim i profesionalno, iako je i to bio profesionalan rad. Dok sam bio mlađi ta želja je postojala na potpuno drugačiji način. Hteo sam samo da, kako to pogrešno čovek razmišlja pa onda ipak dođe do nekih zaključaka, samo da se dogovorim s nekom upravom gde ću, i možda čak i oni da ponude ili ja da im ponudim neki tekst. Sad sam apsolutno došao do toga, da ako se zaista dođe do teksta, kao što sad diplomsku predstavu radimo uz pripremu od godinu dana traganja, da je to upravo put reditelja. Reditelj mora ne samo da pronađe odgovarajući tekst koji će da pronađe svoje mesto u repertoaru, nego to mora stvarno da bude apsolutna potreba za iskazivanjem na taj način. Tako smo mi sad došli do Pintera i njegovih jednočinki. Ne znam da li ću se potpisivati kao reditelj ili kao šef klase, na kraju krajeva to uopšte nije bitno, koliko je važno da nastane predstava.

Kome pripada pozorište

Interesantno bi bilo na neki način raščistiti Vaš trenutni status. Više formalno niste prvak Drame SNP, mada uloge koje tumačite i ovde i u Beogradu govore da u stvari jeste “prvak drame”?
Najjednostavnije rečeno, slobodni glumac – slobodni umetnik. Zaposlen sam na Akademiji umetnosti. Prvački status sam u SNP dobio kao veoma mlad glumac. Pomalo je nekad bolno i uvredljivo to što u situacijama kad treba da se prozovem prvakom SNP – to se radi, u drugim situacijama se to ne radi i zato zaista gledam da imam odnos prema ovom pozorištu kao mom, jednako kao i prema drugim teatrima u kojima igram. Tokom vremena sam shvatio da je to zapravo najvažnije, tu misao sam čuo i od mnogih velikih kolega, da je glumac – glumac i da najviše njemu pripadaju sva pozorišta. Živimo trenutno u takvoj situaciji da to ne izgleda tako, čini se da je sve drugo važnije u pozorištima, i uprave i sve drugo, od glumca koji je zapravo uz gledaoca jedini bitan činilac pozorišta. Ako odstranite bilo kojeg od ta dva, pozorišta nema. Ako odstranite sve ovo drugo i ostavite glumca i gledaoca – pozorište će da postoji. Tako da i to što sam na počektu naveo da je možda bolno i uvredljivo, u ovom smislu me ohrabruje i dovodi do suštine, i čini da onda zapravo i nisam “uvređen i povređen”.

Zanimljiva je Vaša posvećenost i uspesi – i u Subotici, i u Beogradu, i na filmu?
Neko posebno objašnjenje nemam, moja karijera je počinjala tako da su angažmani odmah krenuli, i pre no što sam završio Akademiju. Nikad nisam mislio o tome da li treba ili ne treba odgovoriti na takve pozive, već sam bez posebnog razmišljanja išao za poslom. Jednu stvar sigurno nisam nikad video, a to je da ostanem na istom mestu, u smislu određenog ansambla kao zatvorenog sistema. Mislim da će vremenom da se pokaže kako to pozorište zapravo ne podnosi, ono iziskuje stalni protok energije. Kad sam se vratio u Novi Sad, s mojom prvom ulogom u SNP, a to je bila Murlin Murlo 1996, sve što je već pootvarano ostalo je otvoreno, što i dan danas traje. U velikom delu je to i pitanje sreće, ali i pitanje spremnosti na toliku vrstu angažmana. Nije jednostavno, stvarno nije jednostavno sedati u kola svako jutro i odlaziti na probe i vraćati se kući, i to će mi verovatno s godinama postajati i sve veći problem, ali čini mi se da bi moje nezadovoljstvo u ogromnoj meri naraslo da to nije upravo tako. Zato sam spreman da ulažem tu vrstu truda, još šoferskog posla da bih sve to zadržao. Što se tiče filma, on je svakako izašao iz tog pozorišnog rada i potrebe da budem “primećen”. Zahvaljujući pozorištu dospeo sam na film, ali ne mogu da kažem da sam preterano zadovoljan tom vrstom angažmana, jer sve više shvatam koliko pozorište iziskuje ogromnu energiju, pogotovo ako se ona ulaže kao što je ja ulažem – na razne strane i na razna pozorišta. Ne samo zbog tog blagog umora, možda i ne uzvraćene energije, budući da pozorište ima mesto u društvu kakvo ima, ali prosto misao o filmu i o radu na filmu, uz sve ovo što nas okružuje, potvrđuje da su glumci kod nas postali vrhunski producenti, i mene usmerava i budi mi veliku želju i ambiciju da se u jednom trenutku, za koji se nadam da je blizu, posvetim mnogo više filmu.

Koja je tajna Vašeg uspeha?
Apsolutno sva zadovoljstva – prava, životna, suštinska – počeo sam da tražim u onome što radim i to se na divan način vraća, to kod mene stvara određeni optimizam, osećanje koje imam od početka i koje me uvek vodilo – da idem do kraja. I u tumačenju, a zatim i izvođenju. Istinski se porinuti i tražiti najdublje motive za određene postupke. Sama forma iz toga sigurno izlazi.

Spremni za avanturu

Kad sagledavamo situaciju u pozorištu i položaj pozorišta u društvu, koju dijagnozu uspostavljate?
Pozorište može i treba da se osavremenjuje u smislu estetskog, tehničkog, to je apsolutno sigurno i ka tome manje, više sva relevantnija pozorišta u zemlji i idu. Mene zanima pitanje postvaljanja glumca u centar svega, glumca kao osnovnog nosioca smisla u pozorištu. Čini mi se da prihvatanje te vrste promene i razmišljanja o tome otvara niz suštinskih mogućnosti za promene u pozorištu.

Ali, postavlja i nove zahteve...
Postavlja i nove zahteve, a najvažniji zahtev koji postavlja je zahtev koji se postavlja pred publiku. Pred gledaoca. Ono o čemu razmišljam mi je došlo s dve strane od vrlo važnih pozorišnih ljudi u našoj zemlji; jedan od njih zapravo više i ne želi da se bavi pozorištem upravo zbog gledaoca, zbog toga što smatra da ne postoji više jedinstvena slika sveta i da je zbog toga publika toliko razuđena da je pozorište često u situaciji, što je pogubno i kod nas se to u ogromnoj meri desilo, da se u odnosu na tu razuđenost dodvorava publici. Da li je to komercijalno, da li je to... kakvo je to pozorište?! Jednostavno, to je loše pozorište! Čini mi se da to vraća pre svega veru glumcima u sebe i u mogućnost da oni zaista mogu da učine nešto. Da u tih sat i po vremena izmene i tog gledaoca. To je moja želja.

Kako će naši glumci odigrati tu ulogu?
Zaista ima mnogo glumaca koji su apsolutno spremni i koji posao zapravo i rade na taj način, sigurno da je tako. Ima, naravno, i ovih drugih. Zahtevi koji su postavljani pred te ljude nisu bili Bog zna kako ambiciozni i veliki, i to je dovelo do toga da se glumci uspavaju i da malo skrajnu svoj posao, prestanu da ga sagledavaju na pravi način. Usled tumačenja da je tekst bitan, a za tekst će da dođe reditelj, pa će da ga razjasni, pa će glumac onda to da igra. Problem je razjašnjavanje, svakako da reditelj pomaže u tome, ali osećanje kad glumac sam sebi otvori misteriozne puteve unutar, kad dođe do svog tumačenja i svog ličnog motiva. To postaje nešto drugo – zaista uzbudljivo, pravo pozorište! To je ono što je najbitnije i ne vidim u tome nikakav poseban problem, sem potrebe za drugačijim treningom duha.

Da bi se krenulo u akciju, koji konkretno šraf treba da se podmaže?
Ima pozorišta, ima ljudi koji se na taj način bave i poslu prilaze na taj način. Da ponovo pomenem Tomija Janežiča, zatim Egon Savin, to su ljudi koji, bez obzira na to kolika ekipa bila, sa svakim obave individualni razgovor pre početka rada. Ne uzimaju zdravo za gotovo to što su ljudi zaosleni, nego ih zanima, i to je ona osnovna pobuda i motivacija, da li čoveka kojem je ponuđen taj tekst i koji je pročitao tekst, da li on želi da prihvati avanturu ili ne. Ako je sa sobom raščistio da želi da prihvati tu avanturu, on će onda u narednom periodu, koji nije tako dug, posvetiti svoj život tome. To sam i ja naučio od mog profesora na akademiji, i to sad učim svoje studente.