Наградом “Миливоје Живановић” Борис Исаковић се, као што то већ дуго ради на сцени, и формално придружио највећим именима нашег глумишта, што по мишљењима и критике и публике сигурно и заслужује. Као што је тешко пребројати сва признања, исто је и са значајним Исаковићевим улогама. Конкретан повод за Награду “Миливоје Живановић” била је улога Страхиње у представи Одумирање Душана Спасојевића, у режији Егона Савина (Атеље 212), а пре те, актуелност у вези с истакнутим позоришним ствараоцем из Новог Сада била је улога Њега (Он) у драми Ја или неко други Маје Пелевић, у режији Кокана Младеновића (СНП). Наравно, резултати нису изостали. Исаковић је и професор на Академији уметности у Новом Саду, а квалитет његове прве класе практично је већ потврђен.

Има много мотива за мрак

Улога Њега (Он) “најпроблематичнија” је у представи Ја или неко други, вероватно и зато што се кривица прилично балансира одређеном нежношћу тумачења, те од болесника видимо (анти)хероја, што, мора се признати, није била реткост ни крајем 20. века?
Од првог тренутка кад сам се дотакао комада имао сам утисак да нема много разлога и правих оправдања зашто би таквог човека изводили на сцену, а ни правог одговора на питање зашто би се бавили таквом личношћу. Први и једини мој захтев, који сам још пре почетка проба представио Кокану Младеновићу, замоливши га да истрајемо у томе до краја, баш је тај да ову личност представимо као – позоришну. А да, с друге стране, покушамо да упоредимо та два лудила – света у којем живимо и лудила затвореног система тог човека, те да онда на тој клацкалици покушамо да направимо представу. Мислим да смо то у великој мери успели да урадимо.

Где сте проналазили мотиве за тако тешку улогу?
Мотива за мрак, за прилично депресиван осећај простора у којем живим, мислим да имам прегршт. И моји почеци бављења овим послом су одатле кренули, филмом Вуковар, једна прича, због којег сам провео дуго времена у Вуковару непосредно после рата, док је све још било врло вруће. Порција мрака коју сам тад добио никад није престала да тиња у мени. Нажалост, нешто се много овде није променило. Тако да сам покушао да пронађем разлог за овог човека, који жели да побегне од света, у томе што га је управо тај свет и одагнао у лудило. Због тога се он затворио и покушао себи да направи бољи живот. С девојчицом коју узима тај његов “бољи живот” комплетира се, и ја никад не могу рећи да то није поремећени ум, да је ту све у реду, али чини ми се да су ти разлози врло јаки и због тога он може да опстане на сцени.

Осим улоге којом постижете висок стандард, у делу непосредно поред Вас, у улози Ње (Она), ту је још неко за ког сте бар делимично одговорни – Марија Меденица, иначе Ваша студенткиња на Академији уметности у Новом Саду?
Признајем да ми је у почетку било врло непријатно, чак сам и Управи СНП-а искрено рекао да није једноставно бити у исто време педагог и партнер на сцени, поготово што у представи има веома непријатних сцена, али на сву срећу наш однос током четири године – и с Маријом и с другим студентима – до те мере је постао отворен, а нећу претерати ни ако кажем – пријатељски, да се врло брзо све склопило, и Марија је и на пробама исказала апсолутно поверење које је стекла у мене током четири године студирања. Мислим да ће јој, пошто је студенткиња завршне, четврте године, искуство које је понела из овог рада много значити. То су природне ствари с којима сам се и ја сусретао играјући на трећој и четвртој години код Љубише Ристића. Прави пут за младе глумце који стасавају јесте да ипак буду уз одређене глумачке ауторитете, то их сигурно јача – говорим из сопственог искуства – као што мене и даље јача кад сам уз нека значајна глумачка имена, којих хвала Богу има. Кад сам почињао учећи овде у СНП, у Мачки на усијаном лименом крову с Петром Краљем, тих месец и по дана је била својеврсна академија за мене.

Сигурност, самопоуздање и вера у глуму

Иначе, у глуми сте се дефинитивно пронашли, колико сте то успели у педагошком раду, како сте “одрадили” ту улогу, којим техникама, моделима?
Улазак у све то стварно није био једноставан. Било је, заиста, с моје стране много сумњи у то да човек с 35 година може да преузме ту врсту обавезе. Међутим, после скоро четворогодишњег искуства изузетно сам заволео тај посао и чини ми се да колико сам био способан њима да пружим, толико ми се вратило у смислу рашчишћавања, систематизовања одређених ствари. У том смислу мислим да је дошао у право време, кад се код мене стекла одређена зрелост и, бар ми се чини, право поимање овог посла, чак и с резултатима из ранијег периода. Јер, потребно је стећи одређену сигурност, самопоуздање и веру у глуму. Више немам питања која не могу да разрешим радећи неки лик, сигурно да су ми четири године и помогле да до тога дођем. Систем је направљен, свакако да је он зачет још док сам студирао код професора Боре Драшковића. Наравно да је ту почело и моје трагање за различитим методама, моделима, техникама, што је потпуно природно. На пример, ми овде нисмо сазнали дуго за Мајкла Чехова и његову технику глуме; то се мени десило пре две, три године. Онда сам имао прилику да видим и човека који је овде по том принципу радио представу – Томија Јанежича – и дошао сам до Чеховљеве књиге. Одмах сам је понудио студентима, нисам се ни ја раније бавио тим, и учинило ми се веома делотворно. Он се ослања на систем Станиславског и неопходно је добро познавати Станиславског да би разумели Мајкла Чехова. У том смислу разлике нису тако велике, али ипак су – разлике. Управо у моделу, у понуђеним техникама. Бавећи се сегментом те књиге, чини ми се да смо дошли до значајних резултата који су користили и мени, а и студентима.

Да ли сте можда размишљали да осим глуме и предавања, своје позоришно деловање проширите и на још један његов аспекат – режију?
Ха, ко’ да сте знали шта ми је... Наравно да мислим о томе, можда сам раније и више мислио. Сада ту своју, могу слободно да кажем – амбицију, жељу, остварујем управо радећи са студентима. Резултати нису мали, јер смо представом Кући Људмиле Разумовске освојили Гран при у Братислави на Фестивалу академија, што ми је било доказ да бих можда могао тиме да се бавим и професионално, иако је и то био професионалан рад. Док сам био млађи та жеља је постојала на потпуно другачији начин. Хтео сам само да, како то погрешно човек размишља па онда ипак дође до неких закључака, само да се договорим с неком управом где ћу, и можда чак и они да понуде или ја да им понудим неки текст. Сад сам апсолутно дошао до тога, да ако се заиста дође до текста, као што сад дипломску представу радимо уз припрему од годину дана трагања, да је то управо пут редитеља. Редитељ мора не само да пронађе одговарајући текст који ће да пронађе своје место у репертоару, него то мора стварно да буде апсолутна потреба за исказивањем на тај начин. Тако смо ми сад дошли до Пинтера и његових једночинки. Не знам да ли ћу се потписивати као редитељ или као шеф класе, на крају крајева то уопште није битно, колико је важно да настане представа.

Коме припада позориште

Интересантно би било на неки начин рашчистити Ваш тренутни статус. Више формално нисте првак Драме СНП, мада улоге које тумачите и овде и у Београду говоре да у ствари јесте “првак драме”?
Најједноставније речено, слободни глумац – слободни уметник. Запослен сам на Академији уметности. Првачки статус сам у СНП добио као веома млад глумац. Помало је некад болно и увредљиво то што у ситуацијама кад треба да се прозовем прваком СНП – то се ради, у другим ситуацијама се то не ради и зато заиста гледам да имам однос према овом позоришту као мом, једнако као и према другим театрима у којима играм. Током времена сам схватио да је то заправо најважније, ту мисао сам чуо и од многих великих колега, да је глумац – глумац и да највише њему припадају сва позоришта. Живимо тренутно у таквој ситуацији да то не изгледа тако, чини се да је све друго важније у позориштима, и управе и све друго, од глумца који је заправо уз гледаоца једини битан чинилац позоришта. Ако одстраните било којег од та два, позоришта нема. Ако одстраните све ово друго и оставите глумца и гледаоца – позориште ће да постоји. Тако да и то што сам на почекту навео да је можда болно и увредљиво, у овом смислу ме охрабрује и доводи до суштине, и чини да онда заправо и нисам “увређен и повређен”.

Занимљива је Ваша посвећеност и успеси – и у Суботици, и у Београду, и на филму?
Неко посебно објашњење немам, моја каријера је почињала тако да су ангажмани одмах кренули, и пре но што сам завршио Академију. Никад нисам мислио о томе да ли треба или не треба одговорити на такве позиве, већ сам без посебног размишљања ишао за послом. Једну ствар сигурно нисам никад видео, а то је да останем на истом месту, у смислу одређеног ансамбла као затвореног система. Мислим да ће временом да се покаже како то позориште заправо не подноси, оно изискује стални проток енергије. Кад сам се вратио у Нови Сад, с мојом првом улогом у СНП, а то је била Мурлин Мурло 1996, све што је већ поотварано остало је отворено, што и дан данас траје. У великом делу је то и питање среће, али и питање спремности на толику врсту ангажмана. Није једноставно, стварно није једноставно седати у кола свако јутро и одлазити на пробе и враћати се кући, и то ће ми вероватно с годинама постајати и све већи проблем, али чини ми се да би моје незадовољство у огромној мери нарасло да то није управо тако. Зато сам спреман да улажем ту врсту труда, још шоферског посла да бих све то задржао. Што се тиче филма, он је свакако изашао из тог позоришног рада и потребе да будем “примећен”. Захваљујући позоришту доспео сам на филм, али не могу да кажем да сам претерано задовољан том врстом ангажмана, јер све више схватам колико позориште изискује огромну енергију, поготово ако се она улаже као што је ја улажем – на разне стране и на разна позоришта. Не само због тог благог умора, можда и не узвраћене енергије, будући да позориште има место у друштву какво има, али просто мисао о филму и о раду на филму, уз све ово што нас окружује, потврђује да су глумци код нас постали врхунски продуценти, и мене усмерава и буди ми велику жељу и амбицију да се у једном тренутку, за који се надам да је близу, посветим много више филму.

Која је тајна Вашег успеха?
Апсолутно сва задовољства – права, животна, суштинска – почео сам да тражим у ономе што радим и то се на диван начин враћа, то код мене ствара одређени оптимизам, осећање које имам од почетка и које ме увек водило – да идем до краја. И у тумачењу, а затим и извођењу. Истински се поринути и тражити најдубље мотиве за одређене поступке. Сама форма из тога сигурно излази.

Спремни за авантуру

Кад сагледавамо ситуацију у позоришту и положај позоришта у друштву, коју дијагнозу успостављате?
Позориште може и треба да се осавремењује у смислу естетског, техничког, то је апсолутно сигурно и ка томе мање, више сва релевантнија позоришта у земљи и иду. Мене занима питање постваљања глумца у центар свега, глумца као основног носиоца смисла у позоришту. Чини ми се да прихватање те врсте промене и размишљања о томе отвара низ суштинских могућности за промене у позоришту.

Али, поставља и нове захтеве...
Поставља и нове захтеве, а најважнији захтев који поставља је захтев који се поставља пред публику. Пред гледаоца. Оно о чему размишљам ми је дошло с две стране од врло важних позоришних људи у нашој земљи; један од њих заправо више и не жели да се бави позориштем управо због гледаоца, због тога што сматра да не постоји више јединствена слика света и да је због тога публика толико разуђена да је позориште често у ситуацији, што је погубно и код нас се то у огромној мери десило, да се у односу на ту разуђеност додворава публици. Да ли је то комерцијално, да ли је то... какво је то позориште?! Једноставно, то је лоше позориште! Чини ми се да то враћа пре свега веру глумцима у себе и у могућност да они заиста могу да учине нешто. Да у тих сат и по времена измене и тог гледаоца. То је моја жеља.

Како ће наши глумци одиграти ту улогу?
Заиста има много глумаца који су апсолутно спремни и који посао заправо и раде на тај начин, сигурно да је тако. Има, наравно, и ових других. Захтеви који су постављани пред те људе нису били Бог зна како амбициозни и велики, и то је довело до тога да се глумци успавају и да мало скрајну свој посао, престану да га сагледавају на прави начин. Услед тумачења да је текст битан, а за текст ће да дође редитељ, па ће да га разјасни, па ће глумац онда то да игра. Проблем је разјашњавање, свакако да редитељ помаже у томе, али осећање кад глумац сам себи отвори мистериозне путеве унутар, кад дође до свог тумачења и свог личног мотива. То постаје нешто друго – заиста узбудљиво, право позориште! То је оно што је најбитније и не видим у томе никакав посебан проблем, сем потребе за другачијим тренингом духа.

Да би се кренуло у акцију, који конкретно шраф треба да се подмаже?
Има позоришта, има људи који се на тај начин баве и послу прилазе на тај начин. Да поново поменем Томија Јанежича, затим Егон Савин, то су људи који, без обзира на то колика екипа била, са сваким обаве индивидуални разговор пре почетка рада. Не узимају здраво за готово то што су људи заослени, него их занима, и то је она основна побуда и мотивација, да ли човека којем је понуђен тај текст и који је прочитао текст, да ли он жели да прихвати авантуру или не. Ако је са собом рашчистио да жели да прихвати ту авантуру, он ће онда у наредном периоду, који није тако дуг, посветити свој живот томе. То сам и ја научио од мог професора на академији, и то сад учим своје студенте.