Još jedan klasičan komad svetske literarne baštine, stihovana povest o tragediji najslavnijih veronskih ljubavnika Romea i Julije, oživela je na sceni SNP. Istoimena baletska predstava Sergeja Prokofjeva, premijerno izvedena 17. marta na sceni “Jovan Đorđević”, ponudila je pogled iz novog ugla na Šekspirov komad, proistekao iz umetničkog nadahnuća mađarskog koreografa Ištvana Hercoga. Proslavljeni baletski stvaralac je i ranije radno boravio u SNP-u, 1998. kada je postavio celovečernji balet Altum silencijum Stevana Divjakovića i Karmina burana Karla Orfa, kao i 2002. kada je postavio koreografiju komičnog baleta za decu Maks Moric Đoakina Rosinija. Uspešan opus, kakvim se ne može pohvaliti svaki umetnik na gostujućem “terenu”, ovog puta je obogaćen nadahnutom postavkom jednog od najpoznatijih književnih dela u celokupnoj istoriji pisane reči, tragedijom koja je doživela bezbrojna izvođenja, scenska “čitanja”, adaptacije. Hercog je rešenje pronašao u ličnosti čiji skuti, kao tamno crvena pozorišna zavesa, okružuju gotovo svaki korak mladih ljubavnika. Toj ulozi Šekspir nije dao toliko prostora. Mada otac Lorenco ni kod Hercoga ne igra glavnu ulogu, njemu, ili tačnije – njegovoj savesti, pripada uloga naratora. Dok sećanjem slaže poznate slike dvoboja Kapuletovih i Montagijevih, bala pod maskama i sudbonosnog susreta ljubavnika, Tibaltovog ubistva Merkucija i Romeove osvete, progona u Mantovu, poštonošine loše rabote i vražijeg ishoda anđeoskog plana, sveštenika muči savest nizom pitanja na koja nema odgovora: da li je moglo biti drugačije, ko je u ovoj tragediji najveći krivac...

Iz dubine polumraka
Jedna je ličnost iz ansambla Baleta, tvrdio je Hercog, mogla za nijansu bolje od ostalih da iznese teret tako zamišljenog naratora. Milana Lazića nije trebalo nagovarati, ali je koreograf, kako priznaje, ipak odahnuo kada je prvak Baleta prihvatio odgovornost.
Plesač posebno naglašenog izraza gotovo po pravilu na granici dramske liričnosti, dao je i ovom prilikom poseban pečat svom liku, pa su njegove mračne solo scene dubokih poniranja u sopstvenu dušu obojene posebnim nadahnućem koje se može objasniti jedino potpunim poistovećenjem s karakterom koji oživljava. Bravurama tog tipa izuzetno pogoduju i vizuelna rešenja Lorencovih tačaka, gde se igraču u polumraku, nalik na poznate lebdeće mađioničarske ruke u belim rukavicama na tamnoj podlozi, vide samo osnovni prenosioci emocije u scenski izraz, šake, stopala i lice.
Znao je dobro Hercog koga bira, jer sećanja na prethodna dva iskustva u SNP-u nikako nisu izbledela, kao ni druga Lazićeva dostignuća, npr. u Grku Zorbi, Konjiću Grbonjiću, Krcku Oraščiću, Don Huanu, Majerlingu ili Zvonaru bogorodičine crkve. Da li vođen sličnim instinktivnim signalom, ili je to tek produkt sugestivnog dejstva koreografske zamisli na gledaoca, i Prokofjev je, čini se, posebno nadahnuće usmerio u pravcu Lorencovih solističkih istupa. Kako se radilo o koreografskoj drami s duboko izraženom lirikom i tragikom likova koje je trebalo dočarati samo plesnim elementima scenske naracije, kompozitor se, suprotno dotadašnjoj ličnoj praksi i standardima koreografske tradicije, upustio u pronalaženje simfonijskih muzičkih rešenja. Mada je bio u situaciji da oslika kolorit živopisne mediteranske sredine, naglašenih čulnih izazova i senzacija, uz dodatni poticaj pogleda na šekspirovsku epohu renesansnog procvata, Prokofjev je izbegao svaki dodir s ma kakvom folklornom tematikom, zarad tipične ruske škole kompozicijske simfoničnosti uzvišenih osećanja, visoke tragičnosti i gordosti, ali bez suvišne patetike.
I dirigent, Željka Milanović, apostrofira jednostavnost i doslednost kojima je kompozitor stvorio ovo delo nemerljive muzičke lepote i zvučnih slika koje dugo ostaju u sećanju. Osim ilustracije oca Lorenca, koju smatra izuzetnom po boji i karakteru, ona izdvaja i scenu Julijine smrti koja, neočekivano data u duru, zvuči kao katarza i sugeriše da je smrt u ovakvom raspletu jedini logičan završetak.

Prebogati opus
Zahtevnom ulogom nesrećne ljubavnice Julije, koja je pre samog života iskusila čari i tragiku ljubavi, prvakinja Baleta SNP Oksana Storožuk prebogatom opusu pridodaje još jedno dostignuće za lični ponos i ugled SNP-a.
Od kada je završila Državnu baletsku akademiju u Kijevu i rodnu Ukrajinu zamenila za Novi Sad i SNP, energična blondina niže maestralna ostvarenja, a u glavnim ulogama većine klasičnih baletskih predstava koje se poslednjih sezona igraju na sceni “Jovan Đorđević” nezamenjiva je. Znaju to i publika i kritika, jer su Oksanine Odeta i Odilija, Žizela, Klara, Liza, Hana Glavari, Marina, Žar-ptica, Ofelija, Malčika, Esmeralda, sada i Julija, visoko ocenjene i višestruko nagrađivane, uključujući i neverovatnih osam Godišnjih priznanja SNP-a i Zlatnu medalju za celokupan rad i doprinos umetnosti.
Govoreći o pohvalama, nikako ne treba zaobići ni redak jubilej koji se poklopio s martovskom premijerom Romea i Julije. Prvak baleta Dragan Vlalukin obeležio je bezmalo 25 godina umetničkog rada, bez izuzetka provedenih u Srpskom narodnom pozorištu. Klasično karakteran igrač prirodnog talenta, kako ga je okarakterisala profesorka u novosadskoj Baletskoj školi Ksenija Dinjaški, poseduje naglašenu sposobnost da svaku ulogu nijansira i podvuče pogledom, a pokretom ili gestom prikaže najbitnija psihološka stanja, kao i odnose lika u scenskim interakcijama. Snažan, uverljiv i po pravilu doživljajno sposoban do maksimuma, uz potpuno vladanje igračkom tehnikom, Vlalukin je odavno obezbedio stalno mesto u svakoj podeli uloga u Baletu. Nebrojenoj plejadi likova, među kojima su i nagrađivani Car u Konjiću Grbonjiću, Pavlos u Grku Zorbi, Njeguš u Veseloj udovici i Skitnica u Ožalošćenoj porodici, dodao je i Merkucija, razigranog, spretnog, zabavnog i tako – vlalukinovski neodoljivog.