Још један класичан комад светске литерарне баштине, стихована повест о трагедији најславнијих веронских љубавника Ромеа и Јулије, оживела је на сцени СНП. Истоимена балетска представа Сергеја Прокофјева, премијерно изведена 17. марта на сцени “Јован Ђорђевић”, понудила је поглед из новог угла на Шекспиров комад, проистекао из уметничког надахнућа мађарског кореографа Иштвана Херцога. Прослављени балетски стваралац је и раније радно боравио у СНП-у, 1998. када је поставио целовечерњи балет Алтум силенцијум Стевана Дивјаковића и Кармина бурана Карла Орфа, као и 2002. када је поставио кореографију комичног балета за децу Макс Мориц Ђоакина Росинија. Успешан опус, каквим се не може похвалити сваки уметник на гостујућем “терену”, овог пута је обогаћен надахнутом поставком једног од најпознатијих књижевних дела у целокупној историји писане речи, трагедијом која је доживела безбројна извођења, сценска “читања”, адаптације. Херцог је решење пронашао у личности чији скути, као тамно црвена позоришна завеса, окружују готово сваки корак младих љубавника. Тој улози Шекспир није дао толико простора. Мада отац Лоренцо ни код Херцога не игра главну улогу, њему, или тачније – његовој савести, припада улога наратора. Док сећањем слаже познате слике двобоја Капулетових и Монтагијевих, бала под маскама и судбоносног сусрета љубавника, Тибалтовог убиства Меркуција и Ромеове освете, прогона у Мантову, поштоношине лоше работе и вражијег исхода анђеоског плана, свештеника мучи савест низом питања на која нема одговора: да ли је могло бити другачије, ко је у овој трагедији највећи кривац...

Из дубине полумрака
Једна је личност из ансамбла Балета, тврдио је Херцог, могла за нијансу боље од осталих да изнесе терет тако замишљеног наратора. Милана Лазића није требало наговарати, али је кореограф, како признаје, ипак одахнуо када је првак Балета прихватио одговорност.
Плесач посебно наглашеног израза готово по правилу на граници драмске лиричности, дао је и овом приликом посебан печат свом лику, па су његове мрачне соло сцене дубоких понирања у сопствену душу обојене посебним надахнућем које се може објаснити једино потпуним поистовећењем с карактером који оживљава. Бравурама тог типа изузетно погодују и визуелна решења Лоренцових тачака, где се играчу у полумраку, налик на познате лебдеће мађионичарске руке у белим рукавицама на тамној подлози, виде само основни преносиоци емоције у сценски израз, шаке, стопала и лице.
Знао је добро Херцог кога бира, јер сећања на претходна два искуства у СНП-у никако нису избледела, као ни друга Лазићева достигнућа, нпр. у Грку Зорби, Коњићу Грбоњићу, Крцку Орашчићу, Дон Хуану, Мајерлингу или Звонару богородичине цркве. Да ли вођен сличним инстинктивним сигналом, или је то тек продукт сугестивног дејства кореографске замисли на гледаоца, и Прокофјев је, чини се, посебно надахнуће усмерио у правцу Лоренцових солистичких иступа. Како се радило о кореографској драми с дубоко израженом лириком и трагиком ликова које је требало дочарати само плесним елементима сценске нарације, композитор се, супротно дотадашњој личној пракси и стандардима кореографске традиције, упустио у проналажење симфонијских музичких решења. Мада је био у ситуацији да ослика колорит живописне медитеранске средине, наглашених чулних изазова и сензација, уз додатни потицај погледа на шекспировску епоху ренесансног процвата, Прокофјев је избегао сваки додир с ма каквом фолклорном тематиком, зарад типичне руске школе композицијске симфоничности узвишених осећања, високе трагичности и гордости, али без сувишне патетике.
И диригент, Жељка Милановић, апострофира једноставност и доследност којима је композитор створио ово дело немерљиве музичке лепоте и звучних слика које дуго остају у сећању. Осим илустрације оца Лоренца, коју сматра изузетном по боји и карактеру, она издваја и сцену Јулијине смрти која, неочекивано дата у дуру, звучи као катарза и сугерише да је смрт у оваквом расплету једини логичан завршетак.

Пребогати опус
Захтевном улогом несрећне љубавнице Јулије, која је пре самог живота искусила чари и трагику љубави, првакиња Балета СНП Оксана Сторожук пребогатом опусу придодаје још једно достигнуће за лични понос и углед СНП-а.
Од када је завршила Државну балетску академију у Кијеву и родну Украјину заменила за Нови Сад и СНП, енергична блондина ниже маестрална остварења, а у главним улогама већине класичних балетских представа које се последњих сезона играју на сцени “Јован Ђорђевић” незамењива је. Знају то и публика и критика, јер су Оксанине Одета и Одилија, Жизела, Клара, Лиза, Хана Главари, Марина, Жар-птица, Офелија, Малчика, Есмералда, сада и Јулија, високо оцењене и вишеструко награђиване, укључујући и невероватних осам Годишњих признања СНП-а и Златну медаљу за целокупан рад и допринос уметности.
Говорећи о похвалама, никако не треба заобићи ни редак јубилеј који се поклопио с мартовском премијером Ромеа и Јулије. Првак балета Драган Влалукин обележио је безмало 25 година уметничког рада, без изузетка проведених у Српском народном позоришту. Класично карактеран играч природног талента, како га је окарактерисала професорка у новосадској Балетској школи Ксенија Дињашки, поседује наглашену способност да сваку улогу нијансира и подвуче погледом, а покретом или гестом прикаже најбитнија психолошка стања, као и односе лика у сценским интеракцијама. Снажан, уверљив и по правилу доживљајно способан до максимума, уз потпуно владање играчком техником, Влалукин је одавно обезбедио стално место у свакој подели улога у Балету. Небројеној плејади ликова, међу којима су и награђивани Цар у Коњићу Грбоњићу, Павлос у Грку Зорби, Његуш у Веселој удовици и Скитница у Ожалошћеној породици, додао је и Меркуција, разиграног, спретног, забавног и тако – влалукиновски неодољивог.