I ove godine se među dobitnicima godišnjih nagrada Srpskog narodnog pozorišta našao i pravi biser odgajan i stasao pod svodovima ove kuće – primabalerina Maja Grnja.
Od kada je završila Baletsku školu u Novom Sadu, u klasi profesorke Vere Fele, u stalnom je angažmanu u Baletu SNP-a. U radu s brojnim koreografima, od prvog dana se isticala i nametala fizičkim i umetničkim sposobnostima, te marljivim radom kao osnovnim preduslovom svakog napretka i uspeha, pa su, shodno takvom ulaganju, usledile i brojne solističke uloge o kojima svaka balerina sanja još od malih nogu.
Budući da je odlikuju izuzetna izražajnost pokreta i neobično širok dijapazon potencijalnih uloga, Maja je do sada bila podjednako uspešna kao Mirta u Žizeli, Žar-ptica u Konjiću Grbonjiću, Stefani u Majerlingu, Saveta u Izbiračici... Njene Terpsihora, Koštana i prošlosezonska Gudula, već su osvojile srca publike, ali i naklonost žirija Godišnje nagrade SNP-a, dok je Jezik zidova njoj, kao i celom ansamblu ove predstave, doneo veliko priznanje – Nagradu “Dimitrije Parlić” Udruženja baletskih umetnika Srbije, te Nagradu publike na BITEF-u 2006.
Zlatnom medaljom “Jovan Đorđević”, koja joj je uručena na ovogodišnjoj proslavi Dana SNP-a, nagrađena je za “celokupan predan odnos umetničkim i radnim zadacima koje ispunjava na uistinu izuzetan način”. Skromna i odmerena, Maja nerado govori o sebi, a odgovor na pitanje kako se postiže tako predan odnos dobijamo tek nakon dužeg nagovaranja.

Sve je začeto u porodici

“To što me čini takvom, prvenstveno potiče iz moje porodice, odnosno od roditelja koji su mi, između ostalog, preneli posvećenost i naučili me osećaju mere i jednostavnosti bez pretvaranja. Te osobine sam kasnije razvijala i upotpunjavala po sopstvenom osećaju i u nastojanju da savladavam nove ciljeve, drugačije plesne izraze, bolju interpretaciju i plastiku pokreta.”

Kako izgleda radni dan vrhunskog baletskog umetnika, da li su neophodna određena odricanja i kompromisi?
Meni upravo preokupacija igrom, novim zadatkom i izazovima donosi još više želje, zanosa i elana, a sve ostale obaveze jedino imaju smisla ako sam u procesu dvokratnog višečasovnog rada. Naravno da mi je neophodno ostvarenje i na privatnom planu, pa onda sve to zajedno čini prirodan tok dana.

Do koje granice možete još da se razvijate kao igrač, tj. da napredujete u sadašnjim okvirima?
Prostora za napredovanje uvek ima. Imam utisak da ga je i do sada zaista bilo, jer pažljivim odabirom repertoara svako od igrača pojedinačno, a i svi zajedno, možemo ostvarivati nove domete.

S obzirom na rezultate koje postižete, reklo bi se da ste zadovoljni uslovima za rad i stvaranje u SNP-u. Da li ste u međuvremenu imali prilike za početak i razvoj internacionalne karijere?
Po završetku škole, u sezoni 1990/91. radila sam u Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru, iskusila osećaj da sam stranac i da nemam isti tretman kao domaći igrači, tako da sam se vratila u Novi Sad. I u Srpskom narodnom pozorištu je bilo perioda nezadovoljstava, odsustva iz repertoara, nebrige onih koji bi trebalo time da se bave, ali je taj period ipak ostao u senci, jer su usledile nove uloge i mogućnosti koje one donose, drugačija plesna leksika, senzibilitet i novo promišljanje pokreta.

Nova iskustva donose napredak

Očigledno ste bez problema pomirili dve na prvi pogled suprotstavljene struje u baletu – klasičnu i modernu, što je redak slučaj među umetnicima koji se uglavnom opredeljuju za jedno od ta dva, prema ličnom senzibilitetu. U čemu je tajna?
Mislim da je dobar klasičan igrač istovremeno i dobar savremeni igrač, te da je u oba slučaja važno vladati tehnikom i imati jaku individualnost, izražajnost, veštinu i usklađenost pokreta, kao i istinitost doživljaja, odnosno iskrenost. Težim da ostvarim to jedinstvo u svakom trenutku prisustva na sceni bilo kog stila da je predstava.

Koliko su i kako dve predstave modernog baleta, Jezik zidova i Božanstvena komedija, kao i iskustva s koreografima svetskog ranga uticale na kompletan ansambl? Čini se da su ga unapredile, ali i popravile sliku o SNP-u u baletskoj javnosti.
Svako novo iskustvo donosi napredak, rad sa različitim koreografima i pedagozima je dragocen, a zasluge su obostrane, jer je ansambl požrtvovan i kvalitetan i uspešni smo kada svi to želimo i kada nam predstave traju.

Da li su Vam značajnije nagrade kritike, stručnjaka i kolega ili publike?
Sve one uglavnom idu zajedno, a svaka ima svoju draž. Pošto sam vrlo senzibilna osoba, podrška kolega mi puno znači, podsticajna je i prija. Naravno da su važna mišljenja stručne kritike, a takođe i publika, čije su nagrade za mene potvrda da su se moja stremljenja, rad i učenje pretočili u igru i iskazali kroz pokret i muziku.