Pred sam kraj prošle sezone na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta Ana Tomović, mlada i izuzetno perspektivna rediteljka iz Beograda, režirala je Povratak Kazanove Artura Šniclera dokazujući svoj ogromni rediteljski potencijal, ali i iznenađujući suptilnošću i razumevanjem za probleme ostarelog ljubavnika svetskog glasa. Pre toga Novosađani su imali priliku da njen rad vide na Sterijinom pozorju gde je izvedena njena režija komada Halflajf Filipa Vujoševića (Atelje 212). Do sad je režirala Nakaze Luca Hibnera (Beogradsko dramsko pozorište), Zlatnu udicu Ljubinke Stojanović (Studentski kulturni centar Beograd), Patku Stele Fihili (Kraljevačko pozorište – nagrada za najbolju režiju na Joakimfestu 2005), te Monogamiju Stele Fihili (Narodno pozorište Sombor).
Ana Tomović je diplomirala u klasi Egona Savina i asistenta Dušana Petrovića na FDU u Beogradu. Osim pozorišne režije posvećena je i pozorišnoj pedagogiji, a čak sedam godina je radila u Biltenu Bitefa, gde je dopunjavala svoje školovanje još od svoje devetnaeste godine.

Kroz režiju izgrađujem ličnost

Šta to čoveka tera da “poludi” i upiše studije režije?
To je veoma čudno. Naravno, ulogu igraju i tinejdžerske godine kada sam donosila odluku šta ću da studiram, momenat kad sam se formirala kao ličnost. Imala sam sreću da sam baš tad počela da idem u Dramski studio kod Bate Miladinovića. Tu je zapravo počelo moje sazrevanje. Način na koji je tada pozorište uticalo na mene, ostao je trajan. Mi smo se tamo bavili glumom; nisam praktično ni znala šta znači režija, ali sam osećala tako veliku ljubav prema svemu tome, i bila svesna koliko me to izgrađuje u pozitivnom smislu, da sam znala da moje zanimanje mora biti u vezi s pozorištem. Takođe, sećam se kada sam se jedne noći vraćala s Bureta baruta iz Jugoslovenskog dramskog kako grčevito razmišljam da mogu da radim i kao scenski radnik, nije bitno, samo da sam u pozorištu. Nisam se baš prijatno osećala na sceni, te sam počela da razmišljam o alternativi. Postepeno sam počela da otkrivam šta je to režija i to me je sve više privlačilo. A šta režija za mene predstavlja sada i zašto u ovom momentu istrajavam u tome? Pa, to je zato što osećam da me to i dalje izgrađuje kao ličnost, menja me. Napor koji pred sebe postavljam, čitav taj proces kroz koji se prolazi, a za koji mislim da nije nimalo lak, svaki put je kao .vrsta porađanja, što je veoma značajno za moj odnos prema svetu. Misli koje imam o životu, čoveku i ljudskoj sudbini, o sebi, ja istražujem kroz pozorište.

Gde je u svemu tome mesto umetnosti, kreativnog rada?
Stvarno mislim da je režija kreativan rad, ništa drugo nego kreativan rad. E sad, šta je umetnost i da li je to umetnost, u to ne mogu da ulazim zato što to ne posmatram iz te perspektive, već kao nešto organsko, kao nešto što je neophodno, kao nešto što me ispunjava u svakom smislu. U dalja tumačenja ne ulazim.

Kad ste završili fakultet i ušli u svet koji ste iščekivali, šta ste tamo zatekli?
Nisam imala iluzije, taj svet postoji u svojoj osnovi još na Akademiji. Ona je bila jednako ozbiljna i jednako opasna, zbog čega mi prelazak u svet profesionalizma nije bio nimalo čudan ili teži. Povodom ovog posla, ako to uopšte mogu da nazovem posao, uzbudljivo je što se stalno srećete s drugačijim i neočekivanim situacijama, okolnostima i ljudima s kojima radite, tako da ste uvek na početku i uvek se probijate kroz “prašumu” dok ne dođete do cilja.

Ne urade mnogi to što ste vi uspeli za kratko vreme. Sreća, znanje, trud, ili nešto peto?
Mislim da su to pre svega odlučnost i strast, osećanje da zapravo nema alternative. Nakon toga, nejveću ulogu ima rad, naučenost kako da se radi, kako da se pristupa problemu režije. Mi smo imali jako dobru školu uz Egona Savina. Za reditelje je najbitnija priprema, i ona može da traje veoma dugo, a ako se tu stvari dobro razreše, onda je to korak bliže ostvarenju same predstave. Rad koji prethodi predstavi i koncentracija unutar samog procesa, to su osnovni preduslovi. Naravno, odnos s ljudima je ogroman faktor u ovoj priči. Od toga zavisi da li će predstava biti dobra ili bolja, da li će otići na festival. Što se mene tiče, naučila sam kako da ulazim u materiju, kako da radim i onda meni iz toga proističe mnogo stvari.

Autoritet se stvara znanjem

Kako uspostavljate rediteljski autoritet?
Autoritet se stvara samo znanjem i poznavanjem materije koja se radi. Ako mi glumci poveruju onda se autoritet prirodno uspostavlja, jer je to priroda posla i profesionalnog odnosa. Ali ako se ne zna šta se radi, autoriteta nema ni na kojem nivou.

Koji način rada preferirate?
Moj način rada je onakav kakvim su nas učili na Akademiji. Ali meni je veoma potrebno da nadgradim znanje koje trenutno imam i ono što mi predstavlja izazov za ubuduće je da se školujem i na drugim mestima, ili kroz asistenturu rediteljima koji imaju drugačije poglede, kako bih mogla dalje da se razvijam. Veliki uticaj na mene ima i činjenica da se pored profesionalnog rada u pozorištu bavim i “primenjenim pozorištem” tj. psiho-socijalnim radom kroz pozorište s različitim grupama marginalizovanih mladih. Tako da uspevam da sagledam pozorište i iz jednog drugog ugla, što mi donosi neophodno osveženje.

Otkud vi u toj priči?
To je posledica afiniteta koji se tiče pozorišta iz perspektive u kojoj ono nije samo institucija, i ne bavi se samo estetskim pitanjima već i obrazovanjem, i socijalnim vaspitanjem, i psihološkim razvojem mladih. Smatram da taj drugi aspekt ne treba zanemariti jer tu leži ogroman potencijal.

Sudeći po predstavama koje ste radili birali ste savremenije autore, sve do Šniclerovog Povratka Kazanove?
Savremeni tekstovi me privlače više jer su mi bliži, te teme me se više tiču. Novi koncept Kamerne scene Srpskog narodnog pozorišta podrazumevao je da se rade klasična dela i bio mi je izazov da se po prvi put poduhvatim nečega što nije savremeni tekst. To mi se veoma dopalo i premda sam generalno više okrenuta savremenim tekstovima, više ih čitam, više mi dolaze pod ruku, isto tako postoje određeni pisci, “klasici”, koje bih volela da radim.

Što se tiče Kazanove i njegove tragedije suočavanja s prolaznošću, gde ste pronalazili motive? U programskoj knjižici čak zvučite starmalo?
(Smeh) Zato sam ispod i napisala “27 godina”. Od nedavno razmišljam o sopstvenom starenju i osećam stvari za koje sam mislila da ih nikada neću osetiti, a tiču se upravo procesa starenja koje postoji, koje je imanentno i koje će se samo produbljivati i nastavljati. Čitava stvar vezana za ljudsku egzistenciju i starenje je sad deo svakodnevnog razmišljanja, a mislim da je na to prilično uticaja imao i francuski pisac Mišel Uelbek. On se bavi osnovnim filozofskim pitanjima iz savremene perspektive. Njega sam čitala baš neposredno pred Povratak Kazanove.