Пред сам крај прошле сезоне на Камерној сцени Српског народног позоришта Ана Томовић, млада и изузетно перспективна редитељка из Београда, режирала је Повратак Казанове Артура Шницлера доказујући свој огромни редитељски потенцијал, али и изненађујући суптилношћу и разумевањем за проблеме остарелог љубавника светског гласа. Пре тога Новосађани су имали прилику да њен рад виде на Стеријином позорју где је изведена њена режија комада Халфлајф Филипа Вујошевића (Атеље 212). До сад је режирала Наказе Луца Хибнера (Београдско драмско позориште), Златну удицу Љубинке Стојановић (Студентски културни центар Београд), Патку Стеле Фихили (Краљевачко позориште – награда за најбољу режију на Јоакимфесту 2005), те Моногамију Стеле Фихили (Народно позориште Сомбор).
Ана Томовић је дипломирала у класи Егона Савина и асистента Душана Петровића на ФДУ у Београду. Осим позоришне режије посвећена је и позоришној педагогији, а чак седам година је радила у Билтену Битефа, где је допуњавала своје школовање још од своје деветнаесте године.

Кроз режију изграђујем личност

Шта то човека тера да “полуди” и упише студије режије?
То је веома чудно. Наравно, улогу играју и тинејџерске године када сам доносила одлуку шта ћу да студирам, моменат кад сам се формирала као личност. Имала сам срећу да сам баш тад почела да идем у Драмски студио код Бате Миладиновића. Ту је заправо почело моје сазревање. Начин на који је тада позориште утицало на мене, остао је трајан. Ми смо се тамо бавили глумом; нисам практично ни знала шта значи режија, али сам осећала тако велику љубав према свему томе, и била свесна колико ме то изграђује у позитивном смислу, да сам знала да моје занимање мора бити у вези с позориштем. Такође, сећам се када сам се једне ноћи враћала с Бурета барута из Југословенског драмског како грчевито размишљам да могу да радим и као сценски радник, није битно, само да сам у позоришту. Нисам се баш пријатно осећала на сцени, те сам почела да размишљам о алтернативи. Постепено сам почела да откривам шта је то режија и то ме је све више привлачило. А шта режија за мене представља сада и зашто у овом моменту истрајавам у томе? Па, то је зато што осећам да ме то и даље изграђује као личност, мења ме. Напор који пред себе постављам, читав тај процес кроз који се пролази, а за који мислим да није нимало лак, сваки пут је као .врста порађања, што је веома значајно за мој однос према свету. Мисли које имам о животу, човеку и људској судбини, о себи, ја истражујем кроз позориште.

Где је у свему томе место уметности, креативног рада?
Стварно мислим да је режија креативан рад, ништа друго него креативан рад. Е сад, шта је уметност и да ли је то уметност, у то не могу да улазим зато што то не посматрам из те перспективе, већ као нешто органско, као нешто што је неопходно, као нешто што ме испуњава у сваком смислу. У даља тумачења не улазим.

Кад сте завршили факултет и ушли у свет који сте ишчекивали, шта сте тамо затекли?
Нисам имала илузије, тај свет постоји у својој основи још на Академији. Она је била једнако озбиљна и једнако опасна, због чега ми прелазак у свет професионализма није био нимало чудан или тежи. Поводом овог посла, ако то уопште могу да назовем посао, узбудљиво је што се стално срећете с другачијим и неочекиваним ситуацијама, околностима и људима с којима радите, тако да сте увек на почетку и увек се пробијате кроз “прашуму” док не дођете до циља.

Не ураде многи то што сте ви успели за кратко време. Срећа, знање, труд, или нешто пето?
Мислим да су то пре свега одлучност и страст, осећање да заправо нема алтернативе. Након тога, нејвећу улогу има рад, наученост како да се ради, како да се приступа проблему режије. Ми смо имали јако добру школу уз Егона Савина. За редитеље је најбитнија припрема, и она може да траје веома дуго, а ако се ту ствари добро разреше, онда је то корак ближе остварењу саме представе. Рад који претходи представи и концентрација унутар самог процеса, то су основни предуслови. Наравно, однос с људима је огроман фактор у овој причи. Од тога зависи да ли ће представа бити добра или боља, да ли ће отићи на фестивал. Што се мене тиче, научила сам како да улазим у материју, како да радим и онда мени из тога проистиче много ствари.

Ауторитет се ствара знањем

Како успостављате редитељски ауторитет?
Ауторитет се ствара само знањем и познавањем материје која се ради. Ако ми глумци поверују онда се ауторитет природно успоставља, јер је то природа посла и професионалног односа. Али ако се не зна шта се ради, ауторитета нема ни на којем нивоу.

Који начин рада преферирате?
Мој начин рада је онакав каквим су нас учили на Академији. Али мени је веома потребно да надградим знање које тренутно имам и оно што ми представља изазов за убудуће је да се школујем и на другим местима, или кроз асистентуру редитељима који имају другачије погледе, како бих могла даље да се развијам. Велики утицај на мене има и чињеница да се поред професионалног рада у позоришту бавим и “примењеним позориштем” тј. психо-социјалним радом кроз позориште с различитим групама маргинализованих младих. Тако да успевам да сагледам позориште и из једног другог угла, што ми доноси неопходно освежење.

Откуд ви у тој причи?
То је последица афинитета који се тиче позоришта из перспективе у којој оно није само институција, и не бави се само естетским питањима већ и образовањем, и социјалним васпитањем, и психолошким развојем младих. Сматрам да тај други аспект не треба занемарити јер ту лежи огроман потенцијал.

Судећи по представама које сте радили бирали сте савременије ауторе, све до Шницлеровог Повратка Казанове?
Савремени текстови ме привлаче више јер су ми ближи, те теме ме се више тичу. Нови концепт Камерне сцене Српског народног позоришта подразумевао је да се раде класична дела и био ми је изазов да се по први пут подухватим нечега што није савремени текст. То ми се веома допало и премда сам генерално више окренута савременим текстовима, више их читам, више ми долазе под руку, исто тако постоје одређени писци, “класици”, које бих волела да радим.

Што се тиче Казанове и његове трагедије суочавања с пролазношћу, где сте проналазили мотиве? У програмској књижици чак звучите стармало?
(Смех) Зато сам испод и написала “27 година”. Од недавно размишљам о сопственом старењу и осећам ствари за које сам мислила да их никада нећу осетити, а тичу се управо процеса старења које постоји, које је иманентно и које ће се само продубљивати и настављати. Читава ствар везана за људску егзистенцију и старење је сад део свакодневног размишљања, а мислим да је на то прилично утицаја имао и француски писац Мишел Уелбек. Он се бави основним филозофским питањима из савремене перспективе. Њега сам читала баш непосредно пред Повратак Казанове.