Пучинијеви Боеми су сценски спектакл који обједињава енергију скоро две стотине људи, веома су захтевни, а посао да углазби енергију толиког броја ствараоца припао је диригенту Ђампаолу Марија Бисантеу. Он каже да га је у Новом Саду дочекала пријатна атмосфера, да Опера СНП није непозната у Европи и свету, без обзира на то шта ми о томе мислили, и да се уверио да људи, колеге овде имају много ентузијазма и талента. Театар, чини му се, има одређених проблема али се све то надокнађује вољом да пројекат успе. Он је пронашао мотив да дође овде, да ради и задовољан је том одлуком.

Истински веризам
– Боеми су за мене посебна опера, то је дело које је обележило моју каријеру, дириговао сам их преко стотину пута широм света. Са Боемима сам дебитовао, с Израелском опером Зубина Мехте, дириговао сам их у Венецији у Фениче опери, Барију. То је за мене најиталијанскија од свих опера, једна од најкомплетнијих. И без обзира на то где сам је радио увек сам постављао исте, веома високе захтеве. То сам тражио и од стваралаца у Новом Саду. Пучини је у овом делу врло изричит. Он није само копозитор већ и драматург, његова партитура је пуна фуснота и упутстава. Током рада сам инсистирао на свему на чему је и Пучини инсистирао, и зато сам много тражио од оркестра, посебно од солиста. Не дозвољавам површност у раду, посебно код солиста, јер ова опера захтева много више од лепог гласа, она захтева дисциплину, прецизност, дикцију и захтева да солисти и диригент стоје иза сваке ноте, а да свака нота буде поткрепљена одговарајућом емоцијом – онако како је Пучини то замислио. То је прави истински веризам.
Чињеница да су сви солисти дебитанти у Боемима, с изузетком Ромањенка (гост из Русије), није ми сметала, чак ми је била олакшавајућа околност, јер смо оперу заједнички градили. Бисанте истиче да је један од најтежих задатака у Боемима улога хора и начин на који га треба сместити на сцену. Од Хора СНП-а, који има све његове комплименте, такође је много тражио и био је задовољан нивоом спремности чланова Хора да прихвате његове захтеве који су изискивали висок ниво посвећености. По њему суштина рада на овако великој продукцији је узајамни однос свих протагониста, а посебно разумевање с редитељком Катарином Панти Либеровичи.
– Рад на сваком позоришном пројекту је путовање режисера и диригента у истом правцу, али паралелним путевима, да би се постигао циљ – премијера, спектакл, истиче Бисанте. Енергија коју је Катарина унела је компатибилна с енергијом младих солиста и новосадски Боеми су зато представа младости и свежине. Сваком од певача дали смо довољно простора да се оствари, а за мене, као диригента, свако од учесника једнако је важан било да се ради о главном тенору до или ма ког члана оркестра. А премијера је најважнија, и за њу треба темпирати енергију свих. Бисанте издваја песника Родолфа, као кључни лик кроз који се новосадска представа прелама по замисли редитељке. Родолфо током представе пролази скалу осећања – од заноса младости до зрелости старости, кроз које ће се преламати љубав, љубомора, кајање, туга, а то од тумача ове улоге се захтева много више но само леп глас. Захтева се, наиме, изузетан персоналитет и ауторитет на сцени.

Боеми кроз флешеве сећања
Катарина Панти Либеровичи је током своје каријере Боеме радиал прво као асистент чувеног редитеља Франка Зафирелија, па каже да је знала да ће сви у новосадској представи пре свега тражити зафирелијевски рукопис, али да у овој представи тога нема, као што нема ни ултрамодерног поступка, апстракције карактеристичне за њену поставку Боема у Театру Сан Карло у Напуљу. За новосадске Боеме, каже, нашла нов редитељски кључ који ће, нада се, бити читљив овдашњој публици, кључ који обједињује и класичан и модеран приступ.
– Пучини и Боеми су за мене толико инспиративни да, ево, већ који пут ми се пружа прилика да истражујем ту, само на површини једноставну љубавну причу, каже редитељка. Овде сам применила само техничко искуство везано за солисте и хор, а у режијском смислу то је потпуно нова поставка, лишена преписивања. Овде сам хтела да истражујем везу између прошлости и садашњости, па сам зато направила заокрет у времену, направила инверзију и представа је реминисценција догађаја. Мислим да ће гледаоцима бити ново што наши Боеми почињу са средовечним Родолфом који се сећа догађаја из младости, својих пријатеља и своје љубави с Мими. Исту прилику сам дала и осталим актерима – ту могућност реминисценције, и зато су новосадски Боеми заправо својеврсни флешеви сећања на кључне емоције. То је од главних протагониста захтевало изузетан глумачки напор да би били убедљиви и да би уверљиво на сцену донели и љубав, и повређеност, и бес, и љубомору и тугу. Тражила сам, дакле, баланс између прошлости и садашњости. Ново је и то што је редитељка Либеровичи радњу Боема сместила у време између два рата.
– То је идеално време за моје “читање” Боема. Пучинијева опера за мене није само љубавна прича или хроника трагичног догађаја. Она је апотеоза младости, прича о изгубљеним идеалима младости, а време између два рата нуди оптималан тајминг за ту идеју. Након великих потреса, какав је био Први светски рат, свет је био пун наде у љубав, у добре ствари, у идеале. То се осећа и у нашим Боемима. Главни протагонисти су писац, музичар, филозоф, значи, људи који се не фокусирају првенствено на материјалне ствари већ теже узвишенијм циљевима. Зато ми је временски оквир између два велика рата XX века био идеалан за потенцирање те њихове жеђи за животом. Такав приступ је захтевао пуну сценографску и костимографску имагинацију, подвлачи редитељка.
– Тражила сам од сарадника да на сцени креирају визуелни доживљај мешавине времена – садашњег и будућег. Тако је настао својеврсни микс сфумата и бљештавила, потенциран и кроз костим и светлосну, кроз сценографију и комплетну ликовност сцене.
На тај начин новосадска публика и актери овог пројекта стекли су прилику да се најдиректније упознају с комплетним системом италијанске продукције, јер су осим редитељке и диригента, и сценограф и костимографкиња – Серђо Мариоти и Кристина Ачети – Италијани. А Италијани, познато је, уистину знају шта је опера.