Za potrebe planirane koprodukcije naručen je tekst od Milene Marković, priznate umetnice koja je na zadatu temu – Sterijinog Nahoda Simeona – napisala svog Nahoda Simeona, i to kakvog! Kataklizmičnog, mitskog, biblijskog... Po mišljenjima mnogih Milena Marković je ovim delom utvrdila, potvrdila i unapredila svoju reputaciju, a da njeno postignuće ne prođe tek tako pobrinuo se slovenački reditelj Tomi Janežič, koji će u Mileninom napregnuto poetskom tekstu naći sve preduslove da izrežira maestralan scenski događaj, o kojem se mnogo pričalo, i još će da se govori.
Mobilizacija je bila opšta, osim maksimalnog otvaranja scene “Pera Dobrinović”, angažovanja skoro kompletnog ansambla SNP (zajedno s upravnikom), timu su se pridružili i autentični Cigani, nekolicina orkestara predvođena kompozotorskom harizmom Borisa Kovača, žongleri, plesači s vatrom, dreseri životinja i same životinje, sve u cilju da se u punoj tetarskoj potentnosti izraze teskoba, žudnja, ali i radost života prepunog stradanja, nediznijevska bajka o siročetu puštenom niz vodu, koje odrastajući zatvara krvav, ritualan i simbolički krug erosa i tanatosa. Savremeni tekst na prastaru, arhetipsku temu, moderna inscenacija na stari, neposredan i realistično direktan način.
Kontroverze su nešto što je od početka pratilo realizaciju Nahoda Simeona. Rediteljski zahtevi bili su više no neuobičajeni, spominjali su se tu i neki slonovi, a sam rezultat, takođe polarizujući. Ljudi su ili odbijali da prihvate riblju čorbu, vodu, vatru, konje, koze, i ostale “nepozorišne” fenomene (mirise), ili su im pohrlili u susret, radujući se što konačno i zemljotres može da se pokrene običnim teatrom. Neprilike su se nastavile i pred premijeru, održanu pred početak i tokom prošlogodišnjeg Sterijinog pozorja, kada se povredio tumač glavne uloge, Stefan Šteref, pa su ga menjali reditelj Janežič i njegov asistent Boris Liješević. Ali, uz sve probleme i poteškoće do cilja se došlo, predstava je završena, i primećena.
Kasnije će se ispostaviti da je ipak reč o krupnom zalogaju koji ne može baš lako da se svari na redovnom repertoaru SNP. Taman kad se krenulo u sledeći termin, a i to je bilo sledeće, dakle ove godine, zbog smrti dramskog umetnika Vladislava Kaćanskog, ponovo se odustalo. Baš zbog toga je posebno bio važan poziv selektora Serijinog pozorja Ivana Medenice da se sada obnovljeni Nahod Simeon okuša i u zvaničnom, takmičarskom programu Festivala, jer je na prošlogodišnjem nosila revijalni predznak. Nakon Pozorja Nahod se, dakle, ustalio na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta, usledio je set od tri igranja (uvek pred prepunom salom) u novembru, kada je na uzbudljiv, autentično pozorišni način, promovisan i CD s muzikom iz predstave, a sledeći blok izvođenja je zakazan za februar.
Tako će se publika, uz kritiku koja je Nahoda proglasila za jedan od događaja sezone, ponovo u više navrata moći da (raz)uveri da je reč o uzbudljivom svedočanstvu čoveka-usvetu, drami koja i produkcijski i umetnički daleko prevazilazi sve domaće okvire, povode i namenu.