Umesto uvoda
Ako postoji simboličan (dramski) lik koji se, barem u glavnim crtama, može smatrati ravnim čuvenom kvartetu novovekovnih arhetipova Hamlet – Don Kihot – Faust – Don Žuan, onda je to, posebno sa stanovišta našeg vremena – Molijerov Tartif. Čak i onaj koji retko zalazi u pozorište, zna (ili misli da zna) ponešto o Tartifu. Uopšteno, Tartif je po sklonosti bogomoljac, po karakteru licemer: licemer zato što je bogomoljac? Ili je obrnuto? Mogućnost odgovora zavisi kako od odnosa konkretnog društva (publike) i pozorišta (pozorišnog autora) prema religiji, tako i od konkretnog shvatanja (vladajuće) društvene konvencije iskrenosti.

Pretpostavke
Šta je, pritom, s pozorišnom konvencijom? I, ne na poslednjem mestu, da li je u Tartifu junak, protagonist, isključivo sam Tartif?
Polazeći od ovakve mreže radnih hipoteza, ušli smo, pod vođstvom reditelja Dušana Petrovića, u postavljanje Tartifa 2008, to jest, onoga što bi nam Molijerova, uslovno rečeno tragi-komedija, značila danas. U prvoj, koncepcijskoj fazi, uobličila su se sledeća upitna polazišta:
– Lik Tartifa je metafora opšte lažnosti, izveštačenosti, dvojnog morala – jednom rečju licemerja društva; ali, u kojoj je meri ovde reč o Društvu (univerzalnom pojmu), a u kojoj o društvenom kontekstu koji delimo sa svojom publikom, ostaje da se odmeri;
– Shodno prvoj postavci, Orgon, kao pater familias i (relativno) pasivni objekt Tartifovih poduhvata, izbija u prvi plan. Ako Tartif nije baš (ili nije uopšte) ono što tvrdi da jeste, Orgon mora biti i ono što ne bismo pretpostavljali da sve jeste – tajkun? vulgarni patrijarhalac? pokondireni tikvan? bivši “krimos”?
– Ako je Orgonova porodica – kao reprezentativni uzorak društva (ili Društva?) – samo, ili uglavnom, “društvo licemera” (termin iz Bulgakovljeve scenske sage o samom Molijeru), šta je, onda, još Tartif? Tačnije, gde se on nalazi, u kontekstu razvoja radnje (a ne teze o njoj) na sredokraći licemerstva i pokajanja, na granici asketizma i probuđene strasti (prema Elmiri), ili, pak, u vrtlogu tranzicione avanture “zgrabi šta možeš”?

Prepreke
Poput neke dvorjanske “Hasanaginice”, Tartif se, gotovo uvek, “odmotava” od kraja, do finalne (ako imamo iole zdrave sumnje u sebi) utopijske proklamacije. A taj kraj govori o pravednosti, čiji je temelj svevideće oko Vladara.
Vreme “kralja Sunca” je, kako nas uči Fuko, doba težnje za dominacijom pogleda, doba vizuelne prezentacije i vizuelnog Nadzora: kralj sve vidi, pa otud pravedno sudi (ili je a priori pravedan, tako da je moć viđenja samo atribut Pravde?). Idealno za scenu? Samo pod određenim uslovima.
Kada se neposredno susretnemo s tekstom Molijerovog komada, iznenadimo se uvek u kojoj meri njime dominira tema ljubavi/braka, te ljubavne intrige: Tartifov uspon, po Orgonovoj želji, treba da spreči brak Marijane i Valera, Tartifova želja za vrhunskom moći materijalizuje se u pokušaju osvajanja Elvire – a ujedno i taj pokušaj dovodi do stvaranja uslova za Tartifovo raskrinkavanje. Licemerstvo naslovnog junaka Molijer ne demonstrira na “velikim” temama kao što su pravda, osveta, niti na šekspirovskim tragikomičnim zamajcima (nevraćeni dug, izgubljeni potomak).
Otuda se, logično, trošnost, lažnost, dvojni moral i licemerstvo konteksta u kome je Tartif moguć, može predočiti jedino kroz dvostruko dno emocija: ljubav je preciozna igrarija, brak je (uglavnom) trgovina, građanske konvencije su maska neozbiljnosti i trača. Sam Tartif, tako, postaje dramski “okidač”, pokvarena žrtva: on je veći od licemerstva, da bi bio što manji od sudbine.
No, sudbina ovde ne može više biti ni tragički usud, ni Fortuna komedije. Jer, šta je s Pravdom, koja stiže poput konjice u vesternu, i čiji je garant Kralj, to jest Vlast? Ako je ljubav, kao sila, samo licemerna igrarija može li arbitriranje između dva licemerja – Tartifovog i Orgonove porodice – biti plod istinske Ljubavi (prema podanicima)?
Elmarsafi kaže da u apsolutističkoj državi nije najstrašnije to što je jedina dozvoljena i poželjna ljubav – ljubav prema Vladaru, već što je Vladarevo zadovoljstvo jedini i vrhunski zakon. A u čemu uživa Vladar? Istina bi bila (za njega, kao i za gledaoca) dosadna, s njom nema Igre: otuda je Vladareva moć (i Pravda) moguća i vidljiva jedino u svetu laži i licemerja. No to samo znači da je Vladarevo zadovoljstvo, većim delom i Tartifovo zadovoljstvo.
Pravda koja nastaje jedino iz igre privida, jeste prividna pravda. Ali, kako je tartifovski izazov onda uopšte i moguć? Luj Maren, stručnjak za pitanja moći i vizuelnog u kulturi klasicizma, kaže da apsolutni vladar ima tri tela: ono fizičko (istorijsko), pravno ili zakonodavno, i metafizičko (zastupnik božanske etike). Ako je Tartif, sam po sebi, dokaz mogućnosti iskrivljavanja božanski ustanovljenog morala, to znači da pobedu, u završnici, odnosi Vladarevo pravno, konvencionalno “telo”. No, to istovremeno znači i da su i duša (Tartifov nedosegnuti ideal) i telesno, čulno koje zastupaju članovi Orgonove porodice, poraženi: u tragikomediji – a ponekad i u komediji – pobeđuje forma, razum, konvencija.
A, možda je i to samo privid.
Najpoznatiji izraz za glumca u staroj grčkoj drami, kaže Milan Budimir, jeste hipokrites, onaj koji se pretvara da jeste neko drugi. Orgon želi da bude neko, dok Tartif već jeste neko Drugi: realnost koja bi htela da bude gluma, naspram glume koja bi htela da postane istina: možda je to kraj svih rešenja i početak svih prepreka u Tartifu?