Уместо увода
Ако постоји симболичан (драмски) лик који се, барем у главним цртама, може сматрати равним чувеном квартету нововековних архетипова Хамлет – Дон Кихот – Фауст – Дон Жуан, онда је то, посебно са становишта нашег времена – Молијеров Тартиф. Чак и онај који ретко залази у позориште, зна (или мисли да зна) понешто о Тартифу. Уопштено, Тартиф је по склоности богомољац, по карактеру лицемер: лицемер зато што је богомољац? Или је обрнуто? Могућност одговора зависи како од односа конкретног друштва (публике) и позоришта (позоришног аутора) према религији, тако и од конкретног схватања (владајуће) друштвене конвенције искрености.

Претпоставке
Шта је, притом, с позоришном конвенцијом? И, не на последњем месту, да ли је у Тартифу јунак, протагонист, искључиво сам Тартиф?
Полазећи од овакве мреже радних хипотеза, ушли смо, под вођством редитеља Душана Петровића, у постављање Тартифа 2008, то јест, онога што би нам Молијерова, условно речено траги-комедија, значила данас. У првој, концепцијској фази, уобличила су се следећа упитна полазишта:
– Лик Тартифа је метафора опште лажности, извештачености, двојног морала – једном речју лицемерја друштва; али, у којој је мери овде реч о Друштву (универзалном појму), а у којој о друштвеном контексту који делимо са својом публиком, остаје да се одмери;
– Сходно првој поставци, Оргон, као патер фамилиас и (релативно) пасивни објект Тартифових подухвата, избија у први план. Ако Тартиф није баш (или није уопште) оно што тврди да јесте, Оргон мора бити и оно што не бисмо претпостављали да све јесте – тајкун? вулгарни патријархалац? покондирени тикван? бивши “кримос”?
– Ако је Оргонова породица – као репрезентативни узорак друштва (или Друштва?) – само, или углавном, “друштво лицемера” (термин из Булгаковљеве сценске саге о самом Молијеру), шта је, онда, још Тартиф? Тачније, где се он налази, у контексту развоја радње (а не тезе о њој) на средокраћи лицемерства и покајања, на граници аскетизма и пробуђене страсти (према Елмири), или, пак, у вртлогу транзиционе авантуре “зграби шта можеш”?

Препреке
Попут неке дворјанске “Хасанагинице”, Тартиф се, готово увек, “одмотава” од краја, до финалне (ако имамо иоле здраве сумње у себи) утопијске прокламације. А тај крај говори о праведности, чији је темељ свевидеће око Владара.
Време “краља Сунца” је, како нас учи Фуко, доба тежње за доминацијом погледа, доба визуелне презентације и визуелног Надзора: краљ све види, па отуд праведно суди (или је а приори праведан, тако да је моћ виђења само атрибут Правде?). Идеално за сцену? Само под одређеним условима.
Када се непосредно сусретнемо с текстом Молијеровог комада, изненадимо се увек у којој мери њиме доминира тема љубави/брака, те љубавне интриге: Тартифов успон, по Оргоновој жељи, треба да спречи брак Маријане и Валера, Тартифова жеља за врхунском моћи материјализује се у покушају освајања Елвире – а уједно и тај покушај доводи до стварања услова за Тартифово раскринкавање. Лицемерство насловног јунака Молијер не демонстрира на “великим” темама као што су правда, освета, нити на шекспировским трагикомичним замајцима (невраћени дуг, изгубљени потомак).
Отуда се, логично, трошност, лажност, двојни морал и лицемерство контекста у коме је Тартиф могућ, може предочити једино кроз двоструко дно емоција: љубав је прециозна играрија, брак је (углавном) трговина, грађанске конвенције су маска неозбиљности и трача. Сам Тартиф, тако, постаје драмски “окидач”, покварена жртва: он је већи од лицемерства, да би био што мањи од судбине.
Но, судбина овде не може више бити ни трагички усуд, ни Фортуна комедије. Јер, шта је с Правдом, која стиже попут коњице у вестерну, и чији је гарант Краљ, то јест Власт? Ако је љубав, као сила, само лицемерна играрија може ли арбитрирање између два лицемерја – Тартифовог и Оргонове породице – бити плод истинске Љубави (према поданицима)?
Елмарсафи каже да у апсолутистичкој држави није најстрашније то што је једина дозвољена и пожељна љубав – љубав према Владару, већ што је Владарево задовољство једини и врхунски закон. А у чему ужива Владар? Истина би била (за њега, као и за гледаоца) досадна, с њом нема Игре: отуда је Владарева моћ (и Правда) могућа и видљива једино у свету лажи и лицемерја. Но то само значи да је Владарево задовољство, већим делом и Тартифово задовољство.
Правда која настаје једино из игре привида, јесте привидна правда. Али, како је тартифовски изазов онда уопште и могућ? Луј Марен, стручњак за питања моћи и визуелног у култури класицизма, каже да апсолутни владар има три тела: оно физичко (историјско), правно или законодавно, и метафизичко (заступник божанске етике). Ако је Тартиф, сам по себи, доказ могућности искривљавања божански установљеног морала, то значи да победу, у завршници, односи Владарево правно, конвенционално “тело”. Но, то истовремено значи и да су и душа (Тартифов недосегнути идеал) и телесно, чулно које заступају чланови Оргонове породице, поражени: у трагикомедији – а понекад и у комедији – побеђује форма, разум, конвенција.
А, можда је и то само привид.
Најпознатији израз за глумца у старој грчкој драми, каже Милан Будимир, јесте хипокритес, онај који се претвара да јесте неко други. Оргон жели да буде неко, док Тартиф већ јесте неко Други: реалност која би хтела да буде глума, наспрам глуме која би хтела да постане истина: можда је то крај свих решења и почетак свих препрека у Тартифу?